ЈП Пошта Србије

125 година од рођења Саве Шумановића

Сава Шумановић (Винковци, 22. јануар 1896 – Сремска Митровица, 30. август 1942) један је од највећих српских сликара свих времена. Реалну гимназију завршио је у Земуну, а Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу, где је и приредио прву самосталну изложбу 1918. године.

У јесен 1920. године одлази у Париз, где се усавршава на Академији код истакнутог уметника Андре Лота. Тада настају најзначајније кубистички оријентисане слике у историји нашег сликарства: Скулптор у атељеу, Мртва природа са сатом, Морнар на молу, Лучки агент. Након Париза се враћа у Загреб, где пише есеје Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство, веома значајне за разумевање његових идеја и уметности.

Поново одлази у Париз 1925, где излаже на Јесењем салону 1926. Тада настаје Доручак на трави, аутопортрет са четири акта у пределу. Учествује и у осликавању култне кафане „La Coupole” 1927, а исте године је насликао и слику Пијани брод, коју је изложио на Салону независних.

У Шид се враћа 1928. године, слика прве пејзаже из „Сремске крајине”, околине Шида, на којима бележи јединствену светлост завичаја. У јесен 1928. у Београду излаже слике настале у Паризу, а изложба добро пролази и код критике и код публике. Поново одлази у Париз, где ствара ремек дела: Црвени ћилим, Лежећи женски акт, Луксембуршки парк у Паризу.

У марту 1930. године враћа се у Шид. Слика актове по скицама које је донео из Париза и пејзаже из своје околине. Ове теме остају доминантне у његовом раду до самог краја. У септембру 1939. у Београду организује велику самосталну изложбу на којој излаже 410 слика. Задовољан успехом изложбе, наставља да ради са великим полетом, упркос рату.

Шид 1941. године улази у састав Независне државе Хрватске. У једној бесмисленој усташкој акцији на Велику Госпојину1942. Сава Шумановић је ухапшен и стрељан са групом Шиђана у Сремској Митровици, где је и сахрањен у заједничкој гробници.

Мотив на марки: Берачице-Евенке, 1939, уље на платну; мотив на вињети: Липова алеја, 1941, уље на платну; мотив на коверту: Шидска црква, 1940, уље на платну.

Стручна сарадња: Јована Лакић, директор, Галерија слика „Сава Шумановић” у Шиду

100 година од рођења Зорана Петровића

Зоран Петровић (Сакуле, 7. април 1921 – 23. јун 1996.) гимназију је завршио у Панчеву, а Академију ликовних уметности у Београду 1948. код професора В. Поморишца, М. Милуновића и И. Табаковића. Специјални течај је похађао 1949. у класи професора Ђ. Андрејевића Куна. Од 1951 – 1953. био је члан групе Самостални, а од 1955 – 1960. Децембарске групе. Учествовао је у оснивању уметничких колонија у Бачкој Тополи и Ечки. Излагао је на бројним групним изложбама од 1948, а на самосталним од 1953. године по читавој Југославији и у иностранству. Био је редовни професор на одсеку цртежа и сликарства Факултета ликовних уметности (некадашња АЛУ) у Београду (1949 – 1986). Бавио се сликарством, вајарством, цртежом и колажом, а упоредо и књижевношћу (Село Сакуле, а у Банату, Пенџери равнице), писао је радио драме и монодраме, извео је сценарио за филм Хитлер из нашег сокака. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије од 1949. и Удружења драмских писаца Србије. Добитник је више награда: „Меморијал Надежда Петровић“ у Чачку 1961, Награда за цртеж Leirner фондације у Сао Паолу 1961, Седмојулска награда Републике Србије 1962, Награда УЛУС-а 1966, и других. Дела му се налазе у многим јавним и приватним колекцијама. У породичној кући у Сакулама у Банату 1979. је поставио сталну галерију својих слика, цртежа и скулптура, а 1989. граду Панчеву поклонио je легат од 100 дела.

Већ од 1955. и излагања са Децембарском групом, опредељује се за апстрактне, монохромне форме са енформелном структуром. Од 1957. интензивно се посвећује експериментима у скулптури, ствара инсталације од вареног и ливеног гвожђа и челика. На јединствени начин, фантастиком и асоцијативношћу на тему имагинарних машина-бића, ратника модерне Апокалипсе са човеком-жртвом цивилизације који на духовито ироничан начин упозорава и шаље антиратне поруке, обележио је један од најзначајнијих периода развоја позног југословенског и српског модернизма.

Мотив на марки: Гост мрзи на госта, а домаћин на обоје, из циклуса Народне пословице, 1955, туш и темпера на папиру; мотив на вињети: Ратничка форма, 1982, лим, ливено и варено гвожђе; мотиви на коверту: И овај се ритер рата плашио, 1968, ливено и варено гвожђе и челик; Мали пргави нишанџија, 1992, лим, пластика, ливено и варено гвожђе.

Стручна сарадња: Гордана Станишић, музејски саветник, Народни музеј у Београду

Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

150 година од слања прве српске разгледнице

Прву српску разгледницу, популарно названу „Змај”, послао је Јован Манојловић 19. маја 1871. године из Беча, из редакције часописа „Змај” у Сомбор, на адресу адвоката Димитрија Манојловића. Написана је на српском језику, ћириличким писмом. Сама дописница штампана је на картону формата 155 mm х 105 mm, техником бакрореза који је колорисан, код бечког типографа и резбара Рудолфа Ширера фон Валдхајма почетком 1871.

Разгледницу је наручила редакција сатиричног часописа „Змај”, који је један од првих и најбоље уређиваних шаљивих листова на српском језику, и по којем је његов покретач и уредник Јован Јовановић и добио надимак Змај. Овај сатирични часопис Јован Јовановић покренуо је 1864. године, а назив „Змај” је игра речима, пошто је 3. мај био датум одржавања Мајске скупштине 1848. године.

Ликовно решење дописнице, цртеж на којем је представљено митско биће змај са раширеним крилима, испод којег су насликани Цариград и Москва, а између њих пароброд који плови под српском заставом, урадио је геодетски официр Петар Манојловић. Иначе, лист „Змај” је излазио од 1864 – 1871. у Будиму, Новом Саду и последње године у Бечу, где је штампано шест бројева плус специјални број за углед, после кога часопис „Змај” престаје са излажењем. Лист је одржавао борбени став према српском режиму и конзервативцима у Угарској, оштром сатиром стекао је добар глас, али је имао проблема са малим бројем претплатника и са тешким уласком у Србију, где иначе није био забрањен.

Разгледница „Змај” једна је од првих у свету и представља раритет на глобалном нивоу. Од целокупног одштампаног тиража до данас је сачуван само један примерак, мада се зна да је до тридесетих година 20. века био у власништву породице Манојловић, о чему је београдска „Правда” писала 1929. Ушла је у енциклопедију код нас (ЈЛЗ-ова) и представља светски раритет. Разгледница је 1964. изложена на једној филателистичкој аукцији у Паризу, а до данас је само десетак људи на читавом свету поседовало ову разгледницу, која је боравила у колекцијама у Белгији, Француској, Немачкој... Последњи пут је продата садашњем власнику на аукцији 2009. у Салцбургу.

© Институт за вредновање и обраду разгледница (ИЗВОР), Загреб

Стручна сарадња: Савез филателиста Србије

Графичка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Falco cherrug – степски соко

Степски соко се гнезди од централне Европе на западу, па све до Манџурије на истоку широм умереног појаса Евроазије.

Мужјаци и женке су слични по обојености, али су женке веће и теже. Углавном се храни глодарима и птицама, најчешће текуницама и голубовима. Код нас се гнезди у већ направљеним гнездима, углавном гавранова које преотима од домаћина током марта. Ова врста полаже од 3 до 6 јаја, на којима лежи женка, док се о младима старају оба родитеља.

Степски соко је угрожен на глобалном нивоу, а брзи пад популације је забележен свуда, нарочито на подручју Азије где живи већина популације. Главни узроци пада популације су уништавање станишта, прогањање и убијање. У Србији је степски соко најзначајнија врста глобално угрожене птице.

Код нас је тренутно број гнездећих парова око 40. Има статус строго заштићене врсте. Мере заштите које се спроводе код нас укључују стављање вештачких гнезда која степски соко радо прихвата.

Eremophila alpestris – ушата шева

Ушата шева је једина врста шеве која насељава, осим Евроазије и севера Африке, и подручје Северне и Јужне Америке. Ушата шева је широко распрострањена врста, али је везана за специфична станишта, те никада није честа и бројна. Код нас се ова врста гнезди на високим планинама.

Ушата шева насељава травната и каменита станишта са ниском вегетацијом и голим деловима која се налазе на планинама. Храни се инсектима и семењем трава. Полови се разликују по обојености и дужини перја на глави које подсећају на уши, по коме је ова врста добила име. Мужјаци изводе свадбени лет током кога певају и тако привлаче женке. Углавном полажу од 2 до 5 јаја на којима лежи женка, а оба родитеља хране птиће.

Ова врста није угрожена на глобалном нивоу, док је у Србији ушата шева сврстана у локално угрожене врсте. Има статус строго заштићене врсте. Сматра се да су главни разлози пада бројности ове врсте у Србији зарастање станишта и глобално отопљавање.

Стручна сарадња: др Марко Раковић, Природњачки музеј у Београду.

Уметничка реализација издања: мр Марија Влаховић, академски графичар.

175 година Грађевинског факултета Универзитета у Београду

Грађевински факултет Универзитета у Београду је најстарија и водећа образовна и научна установа из области грађевинарства и геодезије у Србији. Почетак високошколске наставе везује се за 19. јун 1846. године, када је на иницијативу Атанасија Николића, по занимању геодетског инжењерa, формирана „Инџинирска школа” при Лицеју у Београду. Атанасије Николић је био и први ректор Лицеја, први председник Друштва српске словесности (претече САНУ), али и оснивач првог позоришта у Београду – Театра на Ђумруку, 1841.

Оснивањем Министарства грађевина Србије 1862. године постављен је темељ грађевинског законодавства у Србији. Наредне године Лицеј постаје Велика школа са три факултета: Филозофским, Техничким и Правним, која је 1905. прерасла у Универзитет. На месту бившег „Тркалишта” Технички факултет је 1931. године добио нову, по многима најлепшу, зграду у Београду. Изграђена је према пројекту универзитетских професора Војислава Зађине, грађевинског инжењера и потоњег декана Техничког факултета, те архитеката Николе Несторовића и Бранка Таназевића, у духу академизма са доминантним класицистичким елементима. Данас су у овој згради смештена три факултета из области техничких наука: Грађевински, Архитектонски и Електротехнички.

Током протеклих 175 година мењале су се форме високошколског образовања, политичке прилике, закони и наставни планови, али су грађевинарство и геодезија остале инжењерске дисциплине изузетно важне за развој државе и друштва. У том периоду дипломирало је скоро 13.500 студената, магистрирало око 550 и докторирало више од 370 инжењера. Под покровитељством Грађевинског факултета у Београду оснивани су факултети у Србији и окружењу: у Новом Саду, Бањалуци, Подгорици. Импозантан допринос грађевинских и геодетских инжењера уграђен је у темеље модерне Србије. Међу њима је велики број научника и јавних делатника, од којих су вероватно најпознатији Милутин Миланковић и Никола Пашић, обојица грађевински инжењери.

Модеран, препознатљив и ефикасан, Грађевински факултет данас са поносом слави велики јубилеј. На темељима славне прошлости стварамо бољу будућност, водећи се постулатима записаним на грбу Факултета: studere, docere, aedificare – истраживати, образовати, градити. И тако већ 175 година.

Стручна сарадња: проф. др Владан Кузмановић, декан Грађевинског факултета.

Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски сликар.

75 година од обнове друмско-железничког моста преко Дунава

У новембру 2021. обележава се 75 година од обнове друмско-железничког моста преко Дунава. Градња моста започела је 1928, а завршена је у новембру 1931, док је коначно уређење највећег дела моста трајало до 1934. године.

Кнез-намесник Павле Карађорђевић отворио је 10. новембра 1935. за јавни саобраћај панчевачку пругу и нови „Мост краља Петра Карађорђевића”.

Градња моста привукла је пажњу стране јавности јер је био један од највећих у Европи. Укупна дужина била је 1.526 м, од чега је над водом 1.134 м, док је вијадукт изнад десне обале Дунава био 134,9 м и продужење моста над левом обалом 256,8 м.

Панчевачки мост градила су немачка предузећа: ”Деутсцх Луxембургисцх Бергwеркс унд Хüттен, А. Г.” (горњи строј) и ”Сиеменс-Бауунион Г.М.Б.Х. – Сиеменстанд” (бетонски стубови и сл). Коловоз за друмски саобраћај градило је француско предузеће ”Батинол”.

Током разарања у Другом светском рату, мост је оштећен. Априла 1941. срушила га је југословенска војска да би успорила напредовање нациста, али су га Немци поправили за своје потребе. Највише штете мост је претрпео током бомбардовања савезника, а миниран је након повлачења окупатора из Београда, октобра 1944.

Послератни радови на обнови моста почели су 1. новембра 1945. и извела их је Црвена армија, која је располагала великим бројем стручњака са потребном механизацијом, уз помоћ дела наше Прве железничке бригаде. Оправка моста завршена је крајем 1946. године.

Први воз преко обновљеног „Моста Црвене армије” прошао је 7. новембра 1946, а Јосип Броз Тито је симболичним пресецањем врпце пустио у саобраћај друмски део моста 29. новембра.

Стручна сарадња: Железнички музеј у саставу „Железнице Србије” ад.

Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски сликар.

Дан планете Земље – 22. април је датум који представља повод да преиспитамо свој однос према планети на којој живимо. Истовремено, то је јавна кампања да се зaуставе или ублаже последице деструктивног цивилизацијског развоја.

Иницијатива обележавања Дана Планете, који је установљен 1970. године у Сједињеним Aмеричким Државама а обележава се широм света од 1992. године, постала је глобални подстицај за акције за решавање значајнијих еколошких проблема данашњице.

Последњих година све више се говори о климатским променама и последицама које се одражавају на Планету и то је све више у фокусу овог међународног датума. Посебан значај заузима брига за очување природе и опстанак Планете, будући да од тога како се људи односе према природи и природним ресурсима, зависи стање животне средине, привређивање, начин живота људи, па и смањење сиромаштва у свету. Проблем нарушавања еколошке равнотеже и претеране експлоатације ресурса Планете је глобални проблем који више или мање угрожава све земље.

Србија је земља која још увек може да се похвали подручјима са очуваном природом, неизмењеним пределима и значајним степеном очувања биодиверзитета. Међутим, то нас обавезује да не понављамо туђе грешке, да правилно вреднујемо и чувамо то што имамо као непоновљив део планете Земље.

Стручна сарадња: Завод за заштиту природе Србије.

Уметничка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар.

На врху шумовитог узвишења што доминира панорамом Новог Пазара, налазе се рушевине манастира Ђурђеви ступови, задужбине великог жупана Стефана Немање. Комплекс – који чине црква Св. Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и зидине са улазном кулом – подигнут је у осмој деценији XII века. Једнобродни храм са троделним олтарским простором, наосом са бочним вестибилима и припратом фланкираном двема кулама, у свом спољном изгледу одаје дух западног, романског градитељства. Фреске, данас највећим делом оштећене, а делом пренете у Народни музеј у Београду, изведене су у најбољим традицијама комнинског стила и вешто прилагођене архитектури храма, што је посебно дошло до изражаја у јединственој куполи елипсасте основе. Улазна кула је доградњом апсиде на источној страни 1282/83. претворена у капелу и гробно место краља Драгутина. Осим што је унутрашњост капеле осликана фрескама историјске садржине, радови изведени у манастиру крајем XIII века обухватили су и изградњу нове трпезарије, конака као и живописање припрате католикона. Пропадање комплекса започето је у турско време, а кулминацију доживело у ратовима XX века. Археолошки и рестаураторски радови извођени су 1960–1982, а манастирски живот је обновљен крајем прошлог века. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима, манастир се налази на Листи Светске баштине од 1979. године.

Стручна сарадња: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд

Уметничка реализација издања: Мирослав Николић

Студеница као најзначајнији манастирски комплекс средњовековне Србије и данас представља велики уметнички и духовни центар српског народа. Од XII столећа, када је основана, ова монашка заједница ни у једном тренутку није прекидала свој вишевековни живот, чији се културни слојеви препознају у низу градитељских и сликарских остварења. Задужбина и гробница родоначелника династије Немањића служила је као узор многим владарима ове лозе, не само као подстицај за подизањем маузолеја који би наликовали Богородичиној цркви, већ и као место где би могли дати свој лични допринос. Тако је, након изградње манастирских бедема и католикона, ту временом настајао низ објеката који је требало да задовољи верске и економске потребе студеничког братства: трпезарија, Радосављева припрата, цркве Св. Николе и Св. Јована, Краљева црква, конаци, итд. Упоредо са неимарима, радили су у Студеници и бројни сликари, од оних који су ремек-делима византијског живописа XIII столећа обележили пут српског средњовековног сликарства, преко дворске радионице краља Милутина и водећих уметника обновљене Пећке патријаршије, до зографа XIX века. У ризници се чувају неки од капиталних примерака српске примењене уметности. Уписан у Листу светске баштине 1986, манастир Студеница је споменик културе на којем се непрекидно изводе заштитни радови.

Стручна сарадња: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд Уметничка реализација издања: Мирослав Николић

Црква Успења Богородице у манастиру Грачаници, задужбина краља Милутина, саграђена је у другој деценији 14. века. Изведена у форми петокуполне грађевине са основом у облику уписаног крста, грачаничка црква спада у врхунска архитектонска остварења епохе. Средином 14. века дозидана је спољна припрата. Михаило и Евтихије, чувени сликари из Солуна, завршили су живописање до 1321. У централној куполи, испод слике Христа Сведржитеља, представљени су Небеска литургија, пророци и јеванђелисти. У наосу су циклуси Великих празника, Христовог страдања, Чуда, Парабола, Христових јављања после Васкрсења, сцене из живота Богородице, св. Николе и Календара. У олтару су евхаристичке и старозаветне теме. Милутин и његова жена Симонида, византијска принцеза, насликани су као владари по вољи Божјој, јер им анђели с неба доносе круне. У припрати је насликано генеалошко стабло Немањића и Страшни суд, док су у спољној припрати сачувани фрагменти фресака сликани у 14. веку и око 1570. Поред композиција из циклуса Васељенских сабора, Богородичиног акатиста и Крштења, ту су портрети српских архиепископа и патријараха и слика сахране грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница страдала је у пожарима између 1379-1383. У манастиру се данас налази значајна збирка икона, међу којима је најстарија Христа Милостивог из 14. века, јединствена по својим димензијама (269 x 139 цм). Радови на конзервацији архитектуре и сликарства одвијају се перманентно. Уписана у Листу светске баштине 2006. као целина Средњевековни споменици на Косову, где се налазе још два манастирска комплекса.

Стручна сарадња: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд

Уметничка реализација издања: Мирослав Николић

Јуриj Гагарин први је човек који је 12. априла 1961. године полетео у космос. Овај историјски догађај остварен је после вишегодишњих темељних припрема у оквиру совјетског програма за истраживања космоса. Гагарин се у космос винуо у совјетском свемирском броду Восток–1, у којем је облетео Земљину куглу за 108 минута. Први лет човека у космос који је извео Јуриј Гагарин подразумевао је висок ризик за живот космонаута, па је Гагарину по успешно обављеном лету додељено почасно звање Хероја Совјетског Савеза.

Герман Титов је други човек који се 6. августа 1961. винуо у Земљину орбиту. Титов је до данас најмлађи астронаут који је летео у космос са само 26 година, а његов лет од једног дана и једног сата био је тада најдужи по трајању, при чему је направио 17 орбита око Земље. Титов је полетео у космос са космодрома у Бајконуру у оквиру космичке мисије Восток–2 и први је човек који је фотографисао и филмски снимао Земљу из орбите. За други успешно обављени орбитални лет у историји човечанства додељено му је престижно звање Хероја Совјетског Савеза. Герман Титов посетио је Београд у јесен 1961. године.

Валентина Терешкова прва је жена која је летела у космос 16. јуна 1963. године. Терешкова је и даље најмлађа жена космонаут и једина жена која је летела у космос самостално. Космичка мисија Восток–6 трајала је готово три дана, током којих је Терешкова направила 48 орбита око Земљине кугле. Валентина Терешкова једна је од најважнијих пионирки освајања космоса и својим подвигом постала је национални херој Русије и узор многим женама света.

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” Београд

Мотив на коверту 5а/2021: путања Востока–1 око Земље;

Мотив на коверту 5б/2021: модел Восток космичког брода са трећом фазом лансера;

Мотив на коверту 5в/2021: капсула Востока–6.

Мотив на корицама карнета: насловна страна – Константин Циолковски (1857–1935), оснивач савремене космонаутике, својим научним радом поставио је темеље совјетском свемирском програму истраживања космоса;

На полеђини – Свемирско одело „Сањар”. Свемирско одело „Сањар” (eng. Dreamer) сачињено је од цртежа пацијената са педијатријске онкологије из 20 градова и 10 држава укључујући и Србију. Свемирско одело „Сањар” послато је Међународној свемирској станици априла 2021. године. Циљ пројекта руске добротворне фондације „Јунити” (eng. UNITY) под покровитељством Роскосмоса је да надахне и пружи наду пацијентима и њиховим породицама.

Издање је реализовано у сарадњи са Државном корпорацијом за космичке активности „Роскосмос”.

Уметничка обрада издања: Надежда Скочајић, академски графичар.

Студентски културни центар, стециште културе намењено студентима и младим неафирмисаним ауторима, као и већ формираним уметницима и јавним и научним радницима, ове 2021. године обележава свој јубилеј – педесетогодишњицу рада.

Зграда СКЦ-а, која је споменик културе, а коју су пројектовали знаменити српски дворски архитекта Јован Илкић и Милорад Рувидић налази се на углу Улице краља Милана и Ресавске. Изграђена је далеке 1895. за потребе тадашњег Официрског дома који је био стециште војног естаблишмента. Под њеним кровом окупљали су се политичари, представници племства и богате грађанске класе. У послератној Југославији једно време ту је био дом Удбе, а 1968. године зграда је предата на управу Београдском универзитету и те године је основан Студентски културни центар, а 3. априла 1971. званично је почео са радом.

У годинама које су уследиле СКЦ постаје култно место, једно од главних места окупљања напредних академаца и урбане омладине. Млади уметници као и сви они који су нудили нешто другачије и алтернативно, добили су простор где су могли да искажу свој креативни дух у свим уметничким правцима те да на јавну сцену унесу нове погледе и свеже идеје.

СКЦ је успео да задржи једну од водећих позиција на културној мапи Београда. И данас се, јачајући алтернативне погледе и окупљајући нове младе и младе духом жељне да буду алтернатива доминантним уметничким правцима, у Галерији, Срећној галерији, Малој сали, Циркус галерији, Великој сали, Клубу СКЦ-а, Новом простору и популарној Башти одржавају изложбе, концерти, позоришни програми, перформанси, аудио-визуелне инсталације, предавања, креативне радионице...

Пратећи младе и њихова интересовања, ослушкујући све оно ново и вредно у уметности, СКЦ наставља да негује слободан дух и алтернативне начине уметничког изражавања трудећи се да остане једно од најпосећенијих места у Београду где култура води главну реч.

Стручна сарадња: Студентски културни центар Београд

Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Љиљана Крстић (31.10.1919, Крагујевац-12.4.2001, Београд). Као апсолвент права схватила да је глума њена судбина, па уписује и дипломира на Позоришном одсеку Музичке академије у Београду. Глумачки живот проживела је у Народном, Југословенском драмском, Београдском драмском позоришту и Атељеу 212, као и на програмима Радио Београда и телевизије, у чије су историје златотиском уписане њене улоге: Улита у Шуми, Олга у Три сестре, Мајка у Стакленој менажерији, Брехтова Мајка Храброст, Беатриса у Утицају гама зрака на сабласне невене, Памела Пик у Чин – чин, Марта у Ко се боји Вирџиније Вулф, Васа Железнова, Нехама у Сумраку, Госпа Нола, Авијатичарка у Крилима, Генералица у Платонову... Приватно, није била глумица. У формуларима, у рубрици „занимање“, увек је писала „службеница“, не зато што је глума недостојна професија, већ зато што је, како је рекла, непотребно, исувише изложена. Бавила се и педагогијом. Јако и једноставно биће, мудра и стабилна, била је и остала морални стуб српског позорја. Добитница је свих најзначајнијих награда и признања, и Добричиног прстена за животно дело.

Татјана Лукјанова (6.11.1923-18.8.2003, Београд). Ћерка руског емигранта, студента статисте у Бољшом театру, сањала је о балету и о медицини, а похађала Драмски студио при Народном позоришту, где прави прве глумачке кораке. Глуму учи код Вере Греч, глумице Художественог театра, а потом одлази у новоосновано Београдско драмско позориште коме остаје одана целог живота. Ведра, увек жедна глуме, поуздан сарадник колега и редитеља свих генерација, одиграла је широку лепезу драмских, лирских и комичних улога: Лору у Стакленој менажерији, Перелу у Човеку, животињи и врлини, Рањевску у Вишњику, Белу Раду у Утва птица златокрила, Еби Брустер у Арсеник и старе чипке... Деца су је препознавала по особеном гласу који је позајмљивала луткама у дечјим емисијама, пријало јој је то. Њена величанствена Мод у представи Харолд и Мод проглашена је за најбоље годишње глумачко остварење. Добила је Октобарску награду града Београда за Берту у Бертином благу А. Хинга и Зоранов брк за улогу Мака Леле у Кући са прозором Љ. Лашић. Београдско драмско је након смрти Татјане Лукјанове установило награду „Гран при“ која носи њено име.

Радмила Андрић (17.7.1934 -20.11.2018, Београд). За пријемни испит на Академији припремао ју је њен професор Бора Стојковић, писац прве историје српског позоришта. Током каријере, играла је на сценама матичног Југословенског драмског позоришта, као и на сценама Народног, Београдског драмског позоришта, Атељеа 212. Остаће упамћене улоге Џесике у Прљавим рукама, Бланше у Трамвају званом жеља, Елизе Дулитл у Пигмалиону, у Госпођа Дели има љубавника, Госпођи Маргарити, Зоје у Зојкином стану, Лавиније у Црнина пристаје Електри, Дорис у Догодине у исто време... Селективна у одабиру улога, поседовала је посебан сензибилитет, осмех јој је био нежан и сетан, глас мелодичан, а у улогама које је тумачила, њене руке су причале своју причу... Њено играње Госпође Камбел у Драги мој лажљивче ушло је у Гинисову књигу рекорда као најдуже непрекидно извођење једне представе (39 година) у истој подели, све до смрти колеге Михајла Викторовића. Добитница је Октобарске награде Града Београда, Златне арене у Пули, Седмојулске награде ... Носилац је Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури.

Милена Дравић (5.10.1940-14.10.2018, Београд). Једна је од најзначајнијих и највољенијих глумица југословенске и српске кинематографије. Милена национале. Врата филма отворио јој је филм Врата остају отворена, а све остало је историја. Врхунска глумица, звезда посебног сјаја, добра и честита, светска, а наша. Неодољиви осмех, шарм, радост игре и врхунска професионална етика заштитни су знак многих њених улога, а плодни опус и њена блистава личност огледају се у низу култних представа, филмова, серија и емисија: Прекобројна, Битка на Неретви, Јутро, Девојка, Крос контри, WR misterija organizma, Бокешки Д-мол, Лари Томпсон, трагедија једне младости, Буре барута, Образ уз образ, Није лако с мушкарцима... За улогу у филму Посебан третман награђена је Повељом за најбољу епизодну улогу на Филмском фестивалу у Кану... Добитница је свих најзначајнијих награда, и Добричиног прстена за животно дело и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури. Неко рече - врата и даље остају отворена за наше колективно сећање на бравурозне улоге и сјајну личност Милене Дравић.

Миодраг Радовановић Мргуд (20.8.1929, Чачак-14.1.2019, Београд). Несуђени слависта и агроном, бира глуму за животни позив и дипломира на Позоришној академији, у класи Мате Милошевића. Од 1952, на сцени Југословенског драмског и других позоришта, на филму, радију и телевизији, остварио бројне улоге: Трамвај звани жеља, Весели дани или Тарелкинова смрт, Колубарска битка, Нижински, Млетачки трговац, Велика драма, Балкан експрес, Горки плодови... Говорио је да је живот у театру много бољи, лепши, тачнији и праведнији него онај стварни и да је у њему све у славу човека, и оно најгоре и најбоље. Био је власник беспрекорне дикције и глумачког господства. Широким осмехом који је делио колегама и публици брисао је надимак Мргуд, стечен у детињству. Остаће запамћен по маестралном тумачењу улоге гестаповца Шицера у телевизијској серији Салаш у Малом риту. Председник је Удружења драмских уметника Србије од 1976. до 1980. Добитник је Вукове награде, Раше Плаовића, Сребрне арене, Ардалиона, Златног ловоровог вијенца, Ордена заслуга за народ и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури.

Михаило Миша Јанкетић (24.5.1938, Нови Сад-15.5.2019, Београд). Црногорац рођен у Војводини, студирао књижевност, а освојила га магија глумачке игре. Монологом Хамлета уписао је Позоришну академију у класи Јосипа Кулунџића, након чега постаје члан Југословенског драмског позоришта. У његовој каријери је све ишло својим редом. Када је био млад играо је младиће, онда љубавнике, младе хероје, када је дошло време карактерних рола, таман је по својим годинама личио на њих. Који год су му костим обукли - могао је да га носи, све му је било природно. После улоге у представи Кад су цветале тикве, позвали су га да боксује за репрезентацију Југославије. Био је незаборавни Раскољников у Злочину и казни, Иго у Прљавим рукама, Хорват у Вучјаку, Стенли Ковалски у Трамвају званом жеља, Живојин Мишић у Колубарској бици, Газда Јеврем у Народном посланику, Марко Миљанов... Предавао је глуму на Академији уметности у Новом Саду. Добитник је свих најзначајнијих награда, и Добричиног прстена за животно дело и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури.

Марко Николић (20.10.1946, Краљево-2.1.2019, Београд). Глумачки ген наследио од мајке Лепосаве, глумице Краљевачког позоришта; прве играчке били су му позоришни реквизити. Након дипломирања на Позоришној академији, глумачки пут везује за Народно позориште у Београду, где тумачи улоге у представама Рат и мир, Горски вијенац, Сумњиво лице, Апис... За улогу Абела Знорка у Загонетним варијацијама аутор комада Е. Емануел Шмит је рекао да му се Марково извођење више свидело од интерпретације чувених светских глумаца Алена Делона и Доналда Сатерленда. Убедљив је био и на филмском платну, у филмовима Бошко Буха, Девојачки мост, Ужичка република... Телевизијски део каријере обележиле су улоге вожда Карађорђа Петровића, као и Гиге Моравца у култној серији Бољи живот. Поседовао је велику животну снагу и енергију, волео кошарку, реку, пецање, имао брод, волео је и умео да запева... На делу је показивао да глумац мора не само да буде глумац, него да буде и човек који разуме живот и пружа му шансу. Добитник је награда Раша Плаовић, Павле Вуисић и Златне медаље за заслуге у културним делатностима.

Предраг Ејдус (24.7.1947-28.9.2018, Београд). Глумом се заразио као аматер у Дадову, а кад је ушао у тај свет, није било повратка. Казао је да глумци глуме због проклетства и магије и лутају ходницима пакла дубоко верујући да се ту негде налази пут за рај. Антологијске су његове улоге Осипа у Страх и нада Надежде Мандељштам, Мишкина у Настасји Филиповној, Кир Јање, Фауста, Обломова, Јоакима Вујића у Како засмејати господара, Лазе Дунђерског у Је ли било кнежеве вечере, Бернарда Драха у Шовинистичкој фарси, Игњата Глембаја у Господи Глембајевима, Наполеона у Мадам Сан Жен, Златикума у Скупу, Шајлока у Млетачком трговцу... Био је председник Удружења драмских уметника Србије од 1986. до 1990. и професор на Академији уметности у Београду. Добитник је најзначајнијих позоришних награда: Стеријине, Златног ловоровог вијенца, Златне колајне за монодраму, Миливоје Живановић, Раша Плаовић, статуете Јоаким Вујић, Октобарске награде, Добричиног прстена за животно дело и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури. Играо је до последњег атома физичке и менталне снаге.

Стручна сарадња: Удружење драмских уметника Србије.

Уметничка реализација издања: мр Марина Калезић, академски сликар.

Оснивање и почетак рада Српске православне богословије у Призрену (1871) је најважнији догађај у српској духовној, просветној и културној историји Старе Србије. Прва српска институција у Османском царству, основана након укидања Пећке патријаршије (1766), убрзо је постала средиште просветног и црквеног живота, а њени ђаци, потоњи учитељи и свештеници, кренуће у велику мисију обнове просвете и цркве. Нове снаге неговале су племенити карактер српског народа, чувајући древно црквено и културно наслеђе. Велики значај у оснивању и раду Призренске богословије имали су власник и ктитор школе Симеон Сима Андрејевић Игуманов, митрополит Михаило, кнежевски намесник Јован Ристић и руски конзул Иван Степанович Јастребов.

У стопедесетогодишњем раду ове школе непроцењиви допринос дали су многобројни часни ректори и професори. Призренска богословија подарила је српском роду тројицу патријараха (Варнаву, Гаврила и Иринеја), велики број епископа и клирика, просветних и националних делатника, књижевника и научника, како у отаџбини тако и широм васељене. Епископ рашко-призренски, и потоњи патријарх Павле, више деценија се старао о раду Призренске богословије. Дипломатске активности и мисија школе на размеђу сукобљених светова су посебно важни, као и страдања Богословије од албанских екстремиста 1999. и 2004. године, обнова рада у Нишу и у Призрену, у времену и околностима када такви напори представљају велики подвиг.

Рођени Призренац Сима Игуманов (1804–1882) бавећи се трговином стекао је велико богатство. Имајући љубав према свом роду и жељу да допринесе његовој просвети и образовању, све своје имање завештао је Призренској богословији и ученицима са простора Старе Србије. Основао је Задужбину која своју мисију остварује и данас. Пример родољуба и добротвора Симе Игуманова Призренца светли као звезда водиља нама и свим потоњим генерацијама.

Мотив на марки: портрет Симе Андрејевића Игуманова (Урош Кнежевић, Народни музеј у Београду), у позадини зграда Призренске богословије.

Стручна сарадња: др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења и секретар Косовскометохијског одбора Матице српске, по благослову епископа рашко-призренског Господина Теодосија, ректора Богословије.

Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски сликар

Васкрс је покретан празник, јер се сваке године прославља различитог датума. Може пасти између 04. априла и 08. маја по новом грегоријанском, односно 22. марта и 25. априла по старом јулијанском календару, али се везује искључиво за недељни дан. Одлука о његовом прaзновању донета је на првом Васељенском сабору у Никеји 325. године.

Васкрс је најзначајнији хришћански празник, „празник над празницима“. Слави се у спомен победе Господа Исуса Христа над смрћу васкрсењем које су објавили анђели и жене мироносице, пронашавши гроб празан три дана пошто је Исус разапет и умро на крсту на брду Голгота изнад Јерусалима. Назива се и Хришћанска Пасха, по старозаветном празнику Јевреја у спомен на ослобођење из египатског ропства. Код православних, Васкрсу претходи седмонедељни пост, строжији од осталих постова у току године. Последња седмица поста назива се и Велика тј. Страсна седмица јер је обележавају дани страдања Христовог. За ову недељу везују се многи народни обичаји, међу којима и фарбање јаја која су симбол васкрсења. Прво офарбано црвено јаје чува се до наредне године и зове се „чуваркућа“. У освит васкршњег дана верни се окупљају у цркви поздрављајући се са: „Христос воскресе – Ваистину воскресе!“ и са свештенством учествују у празничној Литургији. Васкрс је празник радости и вере у живот вечни. Цела седмица по Васкрсу назива се Светла седмица, а понедељак и уторак означени су као Васкрсни понедељак и Васкрсни уторак.

Тропар Васкрсења Христовог: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима, живот дарова“ Кондак: „Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си адову моћ и васкрсао си као Победиоц, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим апостолима дарујеш мир, а палима васкрсење“

Стручна сарадња: др Миљана Матић, историчар уметности, кустос Музеја Српске Православне Цркве.

Уметничка обрада издања: Марија Влаховић, академски графичар.

Лунарни календар је заснован на циклусима Mесечевих мена, мада већина лунарних календара представља у ствари лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају Mесечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен коњункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Kинески зодијак спада у најстарије познате астролошке системе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Kоњ, Kоза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Kинеска астрологија заснована је на сазнањима старих астронома и традиционалнoм кинеском календару. Она је такође повезана и са древним учењима о три хармоније – рај, земља и вода, учењем ву ксинг, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, итд.

У кинеској култури биво је цењена животиња. Због његове улоге у пољопривреди, приписују му се позитивне карактеристике, попут марљивости и искрености. Биволи су вредни радници из сенке, интелигентни и поуздани. Искрени су и озбиљни. Никада не траже похвалу или да буду у центру пажње, што често уме да прикрије њихове таленте. Особе рођене у овом знаку ретко кад изгубе живце, логично размишљају и постају сјајни предводници. Биво сва признања и награде у животу стиче искључиво својим трудом.

Према Лунарном хороскопу, 2021. је година металног Бивола. У овој години биће потребно много дисциплине и додатног напора у организовању времена како би се решили нагомилани проблеми. За узврат, 2021. ће донети срећу и неће се догодити никакви експлозивни или катастрофални догађаји, па ће ово бити повољна година за економски опоравак или консолидацију, година дугорочних инвестиција (посебно за стварање резерви и залиха за наредне непродуктивне године).

Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар.