Филателија

Значајни догађаји у уметничким минијатурама.

Погледајте комплетне информације о издањима из текуће календарске године, према Програму издавања пригодних марака.

Детаљне информације обухватају: назив издања, слике марака, ФДЦ коверата, жига, као и техничке податке о издању и текст са ФДЦ коверта.

2019

Програм пригодних поштанских марака

Србија – шампион Европе у одбојци

Одбојкашке репрезентације Србије су у 2019. поновиле успех остварен 2011. и освојиле златне медаље на XXXI ЕП, која су одиграна у Анкари и Паризу. Сениорке и сениори Србије су ове године освојили своје треће титуле првака Европе. Сениорке су титуле освајале и 2011. и 2017, а сениори 2001. и 2011. Двоструки шампиони Европе су пре Србије били једино Совјетски савез (СССР) и Чехословачка (ЧССР), а успех Србије је остварила још само Русија.

Женска одбојкашка репрезентација Србије је двоструки узастопни шампион Европе. Србија је у Анкари 2019. поновила успех из Бакуа 2017. и освојила трећу титулу првака Европе. Србија је такође и актуелни светски првак са СП 2018. у Јокохами и актуелни олимпијски вицешампион са ОИ 2016. у Рио де Жанеиру.

За Србију су у Анкари играле: Бјанка Буша, Катарина Лазовић, Мина Поповић, Слађана Мирковић, Бранкица Михајловић, Маја Огњеновић, Стефана Вељковић, Теодора Пушић, Ана Бјелица, Маја Алексић, Силвија Поповић, Тијана Бошковић, Бојана Миленковић и Јелена Благојевић. У стручном штабу су били Зоран Терзић, Бранко Ковачевић, Марко Гршић, Бојан Перовић, Синиша Младеновић, Владимир Банковић, др Дејан Александрић и Димитрије Пушић.

Тијана Бошковић, коректор Србије, проглашена је за најбољу играчицу (МВП) и најбољег коректора Првенства, Маја Огњеновић, капитен и техничар Србије, за најбољег техничара, а Бранкица Михајловић, примач Србије, за најбољег примача ЕП 2019. Тијана Бошковић, коректор Србије, проглашена је у избору ЦЕВ (Европске одбојкашке конфедерације) за најбољу одбојкашицу Европе у 2019.

Бошковићева је трећи пут узастопно проглашена за најбољу играчицу у Европи.

Одбојкашке репрезентације Србије су у 2019. поновиле успех остварен 2011. и освојиле златне медаље на XXXI ЕП, која су одиграна у Анкари и Паризу. Сениорке и сениори Србије су ове године освојили своје треће титуле првака Европе. Сениорке су титуле освајале и 2011. и 2017, а сениори 2001. и 2011. Двоструки шампиони Европе су пре Србије били једино Совјетски савез (СССР) и Чехословачка (ЧССР), а успех Србије је остварила још само Русија.

Мушка одбојкашка репрезентација Србије је освојила златну медаљу на XXXI ЕП 2019. у Паризу, чиме је постала троструки првак Европе. Србија је титуле освајала и 2001. у Острави и 2011. у Бечу.

За Србију су у Паризу играли: Александар Околић, Урош Ковачевић, Немања Петрић, Лазар Ћировић, Никола Пековић, Петар Крсмановић, Марко Ивовић, Никола Јововић, Александар Атанасијевић, Дражен Лубурић, Невен Мајсторовић, Марко Подрашчанин, Срећко Лисинац и Вук Тодоровић. У стручном штабу су били Слободан Ковач, Љубиша Ристић, Игор Жакић, др Љубан Мартиновић, Дејан Вуковић, Иван Поповић, Радован Вемић, Мирко Радисављевић, Радивоје Радаковић, Здравко Аничић и Слободан Бошкан. Урош Ковачевић, примач Србије, проглашен је за најбољег играча (МВП) и најбољег примача на првенству Европе, Александар Атанасијевић, коректор Србије, за најбољег коректора, а Срећко Лисинац, блокер Србије, за најбољег блокера на ЕП 2019.

Урош Ковачевић, примач Србије, проглашен је за најбољег играча Европе у 2019. у избору Европске одбојкашке конфедерације ЦЕВ, док је Слободан Ковач, први тренер сениора Србије, проглашен за најбољег тренера у Европи у 2019.

Стручна сарадња: Одбојкашки савез Србије.

Графичка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

6. децембар 2019.

Уметничка обрада Јакша Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

966. 74,00 дин (вишебојна) 25.000

967. 74,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 8

На ковертима са жигом ПД (FDCx2)

Нацрти: 966. Прваци Европе у одбојци за жене 2019, репрезентација Србије са пехаром 967. Прваци Европе у одбојци Париз 2019, репрезентација Србије са пехаром.

Величина марке: 42 x 31,9 мм

Важи неограничено.

Крсна слава

Крсна слава (слава, крсно име) представља ритуал посвећен неком хришћанском свецу за кога породица верује да је њен заштитник и давалац благостања. Прослављање свеца заштитника практикује већина православних хришћанских породица на територији Србије као значајан породични празник у којем учествују појединачне породице и њихови гости – чланови ширег сродства, суседи, пријатељи. Срби доживљавају славу као начин исказивања националног идентитета и они су носиоци ове традиције, али прослављање породичног свеца заштитника практикују и православне хришћанске породице још неких етничких заједница у Србији.

У дому породице се на дан славе током обављања ритуала пали славска свећа, чита молитва Оче наш и обавља ритуално сечење славског колача – који обавезно има утиснут симбол IС ХС НI KA – тако што се прелива вином, сече у облику крста, затим се окреће и ломи на четири дела уз подизање увис. Током ритуала изговарају се захвалности свецу и молитве за благостање. Ритуално сечење колача обављају чланови породице у свом дому, али је, с друге стране, уобичајена пракса и да се славски колач носи у цркву, а у неким породицама свештеник долази у кућу да сече славски колач. Важан део прослављања свеца заштитника је славска гозба која окупља породицу и њене сроднике и пријатеље.

Слава је виталан елемент нашег нематеријалног културног наслеђа и 2014. године уписана је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Свети Сава – Савиндан, посвећен првом српском Архиепископу и просветитељу српском, обележава се 27. јануара. Један је од највећих породичних празника у српском народу. Проглашен је за школску славу, а светкују га и многе занатлије.

Мотив на марки: Свети Сава (икона, 2016. година, сестринство манастира Светог Николе – Кончул) из храма Светог Саве на Врачару. Мотив на коверту: свећњак, шаралица и кандило, експонати Етнографског музеја у Београду (аутор фотографија Ивана Масниковић Антић МА), икона Светог Саве.

Стручна сарадња: Етнографски музеј у Београду.

Графичка обрада издања: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације

3. децембар 2019.

Уметничка обрада: Надежда Скочајић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

965. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 10

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 965. Свети Сава (икона, 2016. година, сестринство манастира Светог Николе – Кончул) из храма Светог Саве на Врачару.

Величина марке: 29 x 42 мм

Важи неограничено.

75 година недељног листа „Јединство”

Јединство је најстарија информативна и културна институција на Косову и Метохији.

Док су трајале борбе за ослобођење Југославије, 25. децембра 1944, петочлана редакција објавила је први примерак листа на српском језику под називом Јединство.

За протеклих 75 година Јединство је било и остало информативни и културни центар око кога се окупљају ствараоци на српском језику, Срби, Црногорци, Муслимани и Горанци.

Јединство је најпре било месечник, од 1946. недељник, а од 1969. излазило је два пута недељно. Дневни лист било је од 1977. до краја НАТО агресије на СР Југославију 1999. Све време штампано је у Приштини.

Новинари и медијски радници Јединства, по доласку међународних снага прогнани су из своје редакције, а имовина узурпирана и покрадена. Ипак, лист је наставио живот на северу Косова и Метохије, где је и данас редакција Јединства које излази једном недељно.

Уз лист, редакција 1960. покреће часопис за књижевност, уметност и културу Стремљења, који и данас излази. Исте године, покренута је издавачка делатност, а Јединство је до данас објавило више од хиљаду књига, од којих су бројне награђиване. Часопис за друштвена питања, науку и културу Обележја, покренут је 1971. и излазио је до НАТО агресије на СРЈ.

У оквиру Јединства, 80-их и 90-их година прошлога века, излазио је и месечник за основце Ђурђевак, лист за село Уранак, као и гласило просветних, културних и научних радника Просветна реч. Јединство је издавало и Ауто-мото ревију, као и листове индустријских комбината.

Од 1970. Јединство је организатор највеће културне манифестације у Покрајини – Песнички сусрети Лазар Вучковић, која је и данас значајан културни догађај. Са наградом Лазар Вучковић за поезију, ове године биће одржана педесети пут.

Јединство је, међу осталим бројним признањима, добитник и два ордена братства и јединства Јосипа Броза Тита (1965, 1970), Ордена рада Државне заједнице Србије и Црне Горе (2004), Вукове награде (1975, 1989), Новембарске награде града Приштине (1994, 1997), Велике повеље Удружења новинара Србије (1995, 2004), Велике медаље Удружења писаца Србије.

Стручна сарадња: Рада Комазец, одговорна уредница Јединства.

Графичка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

26. новембар 2019.

Уметничка обрада: Марија Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

964. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 25

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 964. Приказ заглавља недељног листа „Јединство” кроз време.

Величина марке: 35 x 31,9 мм

Важи неограничено.

Знамените личности Србије

125 година од рођења Александра Дерока

Александар Дероко (1894 – 1988) био је српски архитекта, професор Архитектонског факултета Београдског универзитета на предмету Савремена архитектура. Аутор је многобројних књига из домена архитектуре, али и других области. Члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.

Пре рата Дероко је био свестран спортиста, а бавио се и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Почетак Првог светског рата га је затекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара, где је на Солунском фронту постао и један од првих српских ратних пилота.

По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу (два семестра провео и на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу), Брну и Београду, где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе отишао је у Париз где се дружио са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима.

Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма светог Саве са којим је победио на конкурсу. Са Петром Анагностијем пројектовао је Богословски интернат у Београду тзв. Богословију и Епархијски конак у Нишу; аутор је Споменика косовским јунацима на Косову пољу, конака манастира Жича, Храма Преображења господњег у Новом Сарајеву, Капеле Видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип и многих цркава.

Током Другог светског рата Дероко је био заточен у логору на Бањици. На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке. Аутор је књига Света Гора, Народно неимарство, Средњовековни градови у Србији, Македонији и Црној Гори, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Римски споменици у Ђердапу, Архитектура старог века, Средњовековни градови на Дунаву, Атос, А ондак је летијо јероплан над Београдом, Мангуплуци око Калимегдана.

Носилац је Албанске споменице, добитник Седмојулске награде, Ордена рада са црвеном заставом, Ордена Републике са златним венцем, француске Médaille du mérite и Октобарске награде Београда.

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности.

Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.

150 година од рођења Слободана Јовановића

Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 1869 – Лондон, Уједињено Краљевство, 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Био је председник Српског културног клуба. Завршио је Прву мушку гимназију у Београдy 1886, права је студирао у Женеви, као државни стипендиста Краљевине Србије, а студије је наставио 1891. на Слободној школи политичких наука у Паризу. За ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду изабран је 1897, а редован професор био је од 1900. све до свога пензионисања 1940. Један је од оснивача Српског књижевног гласника 1901. За дописног члана Српске краљевске академије професор Јовановић изабран је 4. фебруара 1905, а 1908. постао је редован члан. Председник Српске краљевске академије био је од 1928. до 1930. Током Првог и Другог балканског рата и Првог светског рата Слободан Јовановић је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. Са војском се повлачио преко Албаније 1915. и нашао се на острву Крф. После Првог светског рата био је у тиму правних експерата при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Приступна беседа за Српску краљевску академију, Уставобранитељи и њихова влада која је штампана 1912, представља почетак и средиште обимног научног дела професора Јовановића о историји Србије. Сабрана дела Слободана Јовановића први пут су објављена код Геце Кона 1932. После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића, а током Другог светског рата био је једно време председник Владе Краљевине Југославије у егзилу. Преминуо је у Лондону, 12. децембра 1958. као апатрид. Сахрањен је на православном делу гробља Кенсал грин у Лондону. Слободан Јовановић званично је рехабилитован 2007. године, а његови посмртни остаци су 2011. пренети су у Србију.

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.

150 година од рођења Милоја Васића

Милоје М. Васић, археолог и универзитетски професор рођен је у Великом Градишту 16.09.1869. Класичну филологију и историју на Великој школи у Београду завршио је 1892. Једно време радио је као наставник Гимназије у Великом Градишту и Неготину. Током 1895. постављен је за помоћника чувара у Народном музеју у Београду. Уз помоћ Михајла Валтровића издејствовао је стипендију за студије археологије у Берлину (1896 – 1898) а потом прешао у Минхен код професора A. Furtvenglera (1898 – 1899) и одбранио докторску тезу Бакља у култу и уметности Грка (Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen). Дужност управника Народног музеја обављао је од 1906. до 1914. Ванредни професор постао је 1920, a oд 1922. био је редовни професор до пензионисања 1939. Руководио је археолошким семинаром (1903 – 1939) и био уредник Старинара од 1922 – 1939. Након Другог светског рата поново се активирао као редовни професор (1947 – 1955) и учествовао у организовању Археолошког института. Од 1949. био је дописни, а од 1952. редовни члан САНУ.

Објавио је већи број расправа и чланака из области праисторије, класичне и средњевековне археологије, нумизматике, историје уметности, историје религије и етнологије. Научни рад започео је 1894. објављивањем радова о Pincumu (Велико Градиште) и Viminaciumu, римским градовима на тлу данашње Србије. У свом научном раду одбацио је дотадашње археолошке методе засноване на скупљању материјала и њиховој дескрипцији, те дао стручне анализе смештајући налазе у шири културно-историјски контекст. Од 1899. до 1911. вршио је ископавања на више локалитета у Србији. Резултати истраживања, објављени у студијама Прилози решавању тројанских проблема (1906), Жуто брдо (1907) и Градац (1911), значајни су јер су у њима постављени темељи археолошке науке у Србији.

Од 1911. започео је системска истраживања у Винчи али их је прекинуо због Првог светског рата. По завршетку рата није било могуће наставити са ископавањима због недостатка новца, па је приступио проучавању средњевековне архитектуре и уметности. Из ових истраживања објавио је дела Архитектура и скулптура у Далмацији од IX до XV века (1922) и Жича и Лазарица (1928). Наставио је са систематским ископавањима у Винчи (1929 – 1934), а резултат овог истраживања је дело Праисторијска Винча I – IV (1932 – 1936). Умро је у Београду 4.11.1956.

Стручна сарадња: Народни музеј Велико Градиште.

Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

14. новембар 2019.

Уметничка обрада Бобан Савић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

961. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

962. 27,00 дин(вишебојна) 25.000

963. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 10

На ковертима са жигом ПД (FDC x 3)

Нацрти: 961. Портрет Александра Дерока; 962. Портрет Слободана Јовановића; 963. Портрет Милоја Васића.

Величина марке: 29 x 35 мм

Важи неограничено.

Уметност

125 година од рођења Зоре Петровић

(Добрица, 1894 – Београд, 1962)

Сликарско образовање започиње на Уметничко-занатској школи у Београду (1912–1914) код професора Милана Миловановића, Ђорђа Јовановића и Марка Мурата. Од 1915. до 1919. ђак је Мађарске земаљске сликарске велике школе (проф. L. Deak-Ebner). Лето 1918. проводи заједно са Иваном Радовићем у Сликарској колонији у Нађбањи код професора Иштвана Ретија. У Паризу борави од 1925. до 1926, од тога два месеца у Лотовој сликарској школи. Од 1952. ради као професор Академије ликовних уметности у Београду. Члан је група Лада, Облик и Самостални. Поред учешћа на многим групним изложбама самостално је излагала у Београду (1927, 1930, 1933/34, 1937, 1952, 1955, 1957, 1958, 1959, 1960), Сарајеву (1951), Зрењанину (1962), Кикинди (1962). После смрти приређена је ретроспективна изложба њених радова у Београду 1978. године, а затим 1995. у Галерији САНУ. Добитник је Октобарске награде града Београда 1956. године. Дописни члан Српске академије наука и уметности је од 1961. године.

Мотив на марки: Девојка из Скопске Црне Горе (око 1952), мотив на коверту: Сељанка.

125 година од рођења Риста Стијовића

(Подгорица, 1894 – Титоград, 1974)

У Београд долази 1912. да би уписао Трговачку школу, али убрзо прелази на Уметничку школу код професора Ђорђа Јовановића. У току школовања на Уметничкој школи посећује и Мештровићев атеље у Београду. Учествује у Првом светском рату. После рата једну годину проводи у Марсеју у Уметничкој школи код професора М. Е. Алдебера. У Париз одлази 1917. и похађа до 1923. Ecole des Beaux Arts код професора Ж. А. Енжалбера. Члан је Ладе и групе Облик. Учествује на многобројним групним изложбама. Самостално излаже у Београду (1928, 1937, 1951, 1959, 1964, 1969), Венецији (1952), Чачку (1957), Титограду (1959). Добитник је многобројних награда и признања за своје вајарско дело. Дописни је члан Српске академије наука и уметности од 1963. године, а редовни од 1965. године.

Мотив на марки: Торзо девојке (1971), мотив на коверту: Александар Дероко (1973).

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности.

125 година од рођења Душана Јанковића

(Ниш, 1894 – Београд, 1950)

Студирао архитектуру на Техничком факултету у Београду. Због рата прекида студије и прикључивши се српској војсци 1915. године прелази Албанију, а 1916. са српским ђачким одредом доспева у Француску, где у Паризу током 1917–1918 студира архитектуру. По заврштеку студија добија ангажмане од великих париских издавача – Flammarion, Larousse, Monde Moderne, Kharma, и постаје сарадник двеју чувених фабрика за израду порцелана и уметничке керамике у Севру и фабрике поцелана Блош и синови. Пројектовао је вилу у Сен Клуу, крај Париза, са целокупном унутрашњом декорацијом и намештајем, а декорисао је и једну салу Мулен Ружа.

Паралелно са овом уметничком продукцијом, излаже на међународним изложбама у домовини и са југословенским уметницима у иностранству. У Београд се враћа 1935. Био је уметнички инструктор Државне штампарије, технички директор издавачког предузећа Ново покољење, а радио је и као хонорарни професор Академије примењених уметности у Београду. Смрт га је задесила 1950. године на месту уметничког уредника часописа Југославија.

Мотив на марки и коверту: Париз (1926).

125 година од рођења Ивана Радовића

(Вршац, 1894 – Београд, 1973)

Познати српски модерниста, сликарство је учио у Будимпешти, на Уметничкој академији. Године 1929. постаје првак Југославије у тенису. Игра за Дејвис куп. Самосталне изложбе имао је у Београду (1925, 1928, 1929, 1932, 1952, 1960, 1966, 1971, 1984 – цртежи), у Новом Саду (1966). Редовно је излагао на групним изложбама у земљи и као државни представник Југославије, у иностранству. Бавио се педагошким радом (Уметничка школа у Београду). Добитник је многих награда и признања. Члан САНУ.

У свом раду, прошао је кроз више различитих ликовних фаза: кубоконструктивизам, неокласицизам, апстракција, наивизам, интимизам, поетски реализам. Наивизам као став, и као нови предмет сликарства, открива такође и истраживања на плану чисте ликовности, са емотивним, личним тумачењем уметности, у аутентичној радости живљења, те указује на окренутост ка унутрашњем свету. Главна тема Радовићевог сликарства јесте војвођанско село, са препознатљивом атмосфером оптимизма, хуманости и чулности, у спонтаној, судбинској љубави према родном крају.

Мотив на марки и коверту: Предео с округлим крошњама (1922).

Стручна сарадња: Музеј савремене уметности у Београду.

150 година од рођења Анрија Матиса

(Като Камбрези, 1869 – Ница, 1954)

Један од пионира експерименталног сликарства, спада у највеће колористе и најутицајније сликаре 20. века. Сликањем директном, недескриптивном бојом створио је основне претпоставке за настанак сликарског правца фовизам. Снажно је утицао на кубисте, експресионисте, надреалисте, као и на представнике америчког поп-арта. Оно што издваја Матиса у историји уметности је експериментисање са потпуно различитим сликарским стиловима у исто време. Био је одређен за правничку каријеру, али 1891. уписује Academie Julian, а годину дана касније прелази на Ecole des Beaux-Arts, где студира у класи Густава Мороа. У то време, осим Мороа, на њега утичу и Дега, Тулуз-Лотрек, јапанска графика, Реноар и Сезан. За време школовања, у Лувру је копирао дела старих мајстора – Пусена, Рафаела, Шампења, Шардена, Ројсдала, Де Хајма, па ране Матисове слике одишу пригушеним тоновима, али у пејзажима које је радио у Бретањи већ се испољава светао колорит и карактеристичне слободе у фактури. Око 1905. Матис прелази на свој индивидуални израз у уметности и започиње, заједно са неколицином следбеника, нови сликарски правац – фовизам. Матисово сликарство је разноврсно, истраживачко и препуно експеримената, али је његов сликарски израз обележен елиминисањем детаља и упрошћавањем линије и боје, а слика – колористички оркестрирана површина на начин на који се компонује један ћилим. Матисово дело не поседује уобичајену пластичност приказаног. Он је помоћу „колористичких знакова“ тражио општи карактер бића, карактер нацртаног лица, који не зависи од пропорција, већ од једне унутрашње светлости, од енергије сликара. Његова дела су упрошћена до крајњих граница, лепршава, садрже једноставне форме, а колористички достижу огромну снагу, јер боја игра главну улогу. Матисове честе теме су пејзажи и мртве природе, али и фигура и акт у ентеријеру. Бавио се и скулптуром (нарочито нагом фигуром). Матисова уметност креће се између ћилима и прозора, два најћешћа мотива на његовим сликама. Трагање за новим естетским решењима кроз понављање мотива је принцип кога се држао до краја живота.

Најпознатија дела: „La Desserte“ 1897, „Кармелина“ 1903, „Луксуз, мир и наслада“ 1904-5, „Отворени прозор“ и „Жена са шеширом“ 1905, „Радост живљења“ 1905-6, „Аутопортрет“ 1906, „Плави акт“ 1907, скулптура „Лежећи акт“ 1907, „Le Lux II 1907-8, „Хармонија у црвеном“ 1908-9, „Црвени атеље“ и „Златне рибице и скулптура“ 1911, „Час клавира“ 1916-17...

Мотив на марки: Крај прозора (1918), Мотив на коверту: Глава девојке (1939).

Стручна сарадња: Народни музеј у Београду.

Графичка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

1. новембар 2019.

Уметничка обрада Јакша Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

953. 27,00 дин (вишебојна) 10.000

954. 27,00 дин(вишебојна) 10.000

955. 27,00 дин (вишебојна) 10.000

956. 27,00 дин(вишебојна) 10.000

957. 27,00 дин(вишебојна) 10.000

Табак: карнет

На ковертима са жигом ПД (FDCx3)

Нацрти: 953. Девојка из Скопске Црне Горе (око 1952), Зора Петровић; 954. Торзо девојке (1971), Ристо Стијовић; 955. Париз (1926), Душан Јанковић; 956. Предео с округлим крошњама (1922), Иван Радовић, 957. Крај прозора (1918), Анри Матис.

Величина табака у карнету: 121,7 x 110 мм обрезан

Величина марке: 31,9 x 42 мм

Важи неограничено.

75 Година од оснивања установе „Филмске новости”

Данас „Филмске новости” представљају филмски архив при Министарству културе и информисања Републике Србије, у сектору заштите културног наслеђа.

Све је почело 1944. године, на дан ослобођења Београда 20. октобра, када је председник Југославије Јосип Броз Тито основао „Филмске новости”, као прво филмско предузеће у новој Југославији, чији је задатак био производња филмских журнала и документарних филмова.

У периоду од 1944 – 1989. године снимљено је 15,5 милиона метара филмске траке o политичким, економским и културним дешавањима на овим просторима. Снимци као што су: све конференције Покрета несврстаних, састанци и посете Титу страних државника (Кенеди, Краљица Елизабета II, Хаиле Селасије, Насер, Сукарно...), позоришне премијере, филмски фестивали, посете познатих уметника (Орсон Велс, Алфред Хичкок, Елизабет Тејлор, Лоренс Оливије, Ричард Бартон, Сем Пекимпо, Вивијен Ли и многи други), Ослободилачки рат и живот у Алжиру, Малију, Мозамбику и Танзанији, чине само део онога што данас чувају „Филмске новости”, а у чијем стварању су, између осталих, учествовали и Мира Траиловић и Пуриша Ђорђевић, као уредници, Раде Марковић као спикер и Драган Митровић и Стеван Лабудовић као сниматељи, а као режисери: Ђорђе Кадијевић, Горан Марковић, Дејан Караклајић, Данило Бећковић, Мирослав Лазански, Петар Ристовски, који су својим дугогодишњим радом допринели томе да журнали „Филмских новости” имају, не само информативни, већ и уметнички значај.

Током седам и пȏ деценија, снимљено је 2813 филмских журнала који су приказивани пре свих биоскопских представа у бившој Југославији, а производња документарних филмова наставља се и данас.

Стручна сарадња: Владимир Томчић, директор установе „Филмске новости”.

Графичка обрада издања: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације

21. октобар 2019.

Уметничка обрада: Анамари Бањац

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

953. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 8

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 953. Приказ кадра уводне шпице филмске репортаже „Филмских новости”.

Величина марке: 35 x 31,9 мм

Важи неограничено.

Божић

Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, заједнички празник свих православних и католичких верника. Разлика је само у датуму када се он слави. Православци га славе 7. јануара, а католици 25. децембра, али је његова порука истоветна – порука мира и љубави.

Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји везани за њега су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило и простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлине љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на православним храмовима и објављују рођење Христово. Народ одлази у цркву на божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди” и „Ваистину се роди”.

Стручна сарадња: Музеј Српске православне цркве у Београду.

Уметничка обрада издања: Мирослав Николић.

Каталошке информације

16. октобар 2019.

Уметничка обрада Мирослав Николић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

951. 27,00 дин (вишебојна) 215.000

952. 100,00 дин(вишебојна) 100.000

Табак: 25

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрти: 951. Традиционални божићни мотиви – слама, пшеница, воће, бадњак према нашим, православним обичајима 952. Традиционални божићни мотиви –имела, празнично звонце, чарапа за поклоне и празнични слаткиши у духу католичке традиције.

Величина марке: 30,45 х 35 мм

Важи неограничено.

Дан марке – 150 година од прве дописнице

Дописница је отворена писмена пошиљка коју издаје државна пошта, тежине до 20 грама, правоугаоног облика, утврђеног формата, од картона или чврстог папира, са уштампаном марком или другом ознаком о плаћању поштанске услуге у тарифном износу нижем од оног за писмо. Прва званична дописница на свету пуштена је у употребу 1. октобра 1869, за поштански саобраћај у Аустроугарској монархији.

Професор Емануел Херман, јануара 1869. уобличио је предлог новог средства поштанске комуникације. Препоручио је најнижу цену од 2 круне за поруке које се преносе стандардним обрасцем, а штампаном напоменом да пошта не сноси одговорност за садржај поруке отклоњен је и проблем – пренос отворене поруке. Ново средство комуникације названо је Correspondenz-Karte.

Припреме су биле темељне, дописнице формата 122 x 85 mm су штампане на жућкастом папиру и у огромном тиражу и благовремено разаслате широм монархије. Службеницима је изричито наложено да с дописницама поступају као са писмима, без задршке их примају и обрађују, промптно уручују, а подлегале су и препорученом руковању. Ако се зна да је пошта уручивана по два пута дневно, у већим градовима чак и више пута на дан, дописнице су омогућиле да се јефтино може уговорити посао или састанак и то истог дана. Успех је био изванредан! Према подацима, само првог дана продато их је чак 10.000, током првог месеца 1,4 милиона а до краја године преко 3 милиона комада. Већ идуће године више европских земаља је увело ову новину, а Србија 1873.

На тлу данашње Србије, у Војводини, циркулисале су све 3 варијанте прве дописнице: аустријске, дистрибуиране у Војној граници и мађарске на оба језика – немачком и мађарском. Језик адресовања није био проблем, па су и Срби као и други народи свесрдно прихватили дописнице, уочивши корист да одрицање одговорности за садржај поруке пружа могућност јефтине комуникације на матерњем језику.

Приказана дописница је вероватно најстарија сачувана код нас, писана 13, а послата у петак 15. октобра 1869. из Новог Сада за Врдник, задња пошта Ириг, примљена истог датума.

Стручна сарадња: Иван Тангл, дипл. инг, Нови Сад.

Графичка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

8. октобар 2019.

Уметничка обрада: Марија Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

950. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 25

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 950. Приказана вероватно, најстарија дописница сачувана код нас.

Величина марке: 35 x 31,9 мм

Важи неограничено.

100 година Гимназије „Јан Колар” са домом ученика у Бачком Петровцу

Гимназија „Јан Колар“ са домом ученика је културно – образовна институција Словака у Војводини, у Србији. Током стогодишњег рада, из редова 4665 матураната стасали су академици, доктори наука, лекари, истакнути интелектуалци у свим областима, који су својим радом доприносили очувању и просперитету словачке националне мањине на овим просторима, али и у целом свету.

Гимназија, основана 1. октобра 1919. године као Словачка реална гимназија, деценијама је била једина средња школа у свету на словачком наставном језику ван граница Чехословачке. Била је резултат високе националне свести Словака који су живели на овим просторима али се никада није затварала у уске оквире народности, већ је стално радила и на јачању кохезионих односа са другим националним срединама.

Од 1923. Гимназија има властиту, наменску зграду, која је данашњи изглед добила 1927. Импозантно здање саграђено је од добровољних прилога Словака из целог света и уз значајну финансијску помоћ Чехословачке републике.

После другог светског рата у оквиру Гимназије од школске 1947–48. године основана је учитељска школа. Током двадесет година рада, школа је дала 216 учитеља, који су били носиоци културно–просветног живота Словака у целој Војводини.

Како би се омогућило школовање ученицима из свих крајева Војводине, 1997. је у склопу Гимназије изграђен и најсавременији дом ученика капацитета 82 лежаја. Захваљујући томе данас се у Гимназији школују ученици из чак 26 места.

Ученичке слободне активности имају богату традицију. Од посебног значаја је рад литерарне секције Сладкович, основане 1925, из које је поникла читава плејада писаца словачке народности. Констатна активност бројних секција, од уметничких – драмска, фолклорна, хор, секција природних и друштвено-језичких наука, такође је саставни део рада Гимназије, која својим доприносом прераста оквире васпитно-образовне установе и већ деценијама је покретачка снага живота Словака у Србији.

За свој значајан допринос школа је добила бројна признања у земљи и из Словачке републике.

Стручна сарадња: Ана Медвеђ, директорка Гимназије „Јан Колар” са домом ученика у Бачком Петровцу.

Уметничка обрада издања: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације

1. октобар 2019.

Уметничка обрада: Анамари Бањац

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

949. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 24 + 1 вињета

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 949. Зграда Гимназије „Јан Колар” са домом ученика у Бачком Петровцу.

Величина марке: 42 x 29 мм

Важи неограничено.

Радост Европе

Идеја да се сваке године почетком октобра одржава манифестација на коју би долазила деца из свих крајева Европе, родила се у замисли Донке Шпичек, давне 1968. године, у оквиру редакције „Сусрети четвртком” у Дому пионира Београд. У позиву је било назначено да ће сви сегменти будуће манифестације бити осмишљени тако да дечја игра буде у центру свих дешавања.

Први сусрет деце Европе – Радост Европе одржао се почетком октобра 1969. године, уз подршку градске власти, председника Тита, Уницеф-а и Генералне скупштине Уједињених нација. Од тада је прошло пола века! Око 20.000 деце и младих из 46 земаља посетило је Београд.

Програмску целину Манифестације од 1998. године чини Међународни ликовни конкурс „Радост Европе“, који позива децу и младе ликовне ствараоце из целог света да својом раскошном палетом посведоче да је дечје ликовно стваралаштво са гледишта дубинске психологије и модерног схватања уметности уочено и признато као права стваралачка вредност. Стручно жирирани радови (узраста од 4 до 18 година) већ традиционално налазе своје место и на пригодној поштанској марки „Радост Европе”.

Оваква марка на најлепши могући начин даје подршку природном и креа-тивном начину живљења, поручујући да је управо ликовни сусрет суштина међународних ликовних конкурса и изложби које након тога следе.

Мотив на марки је цртеж Анђелe Марјановић (14 год, Србија). Аутори цртежа на вињетама су: Лука Патаи (6 год, Мађарска), Ангела Лин (11 год, Тајван), Натнлие Јан Лок (5 год, Кина), Тадија Которчевић (9 год, Србија), Елена Kифореану (10 год, Румунија), Луда Алборова (10 год, Русија). Аутор цртежа на коверти је Алона Новика (6 год, Литванија).

Стручна сарадња: Лидија Сеничар, уредник ликовног конкурса, Дечји културни центар Београд. Графичка обрада издања: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

27. септембар 2019.

Уметничка обрада: Јакша Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

948. 70,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 8 + 7 вињета

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 948. Дечији цртеж са ликовног конкурса „ДКЦ-а” Анђела Марјановић (14 год, Србија).

Величина марке: 35 x 31,9 мм

Важи неограничено.

800 година манастира Милешева

Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16)! Многи наши часни преци прихватали су ову дивну Христову заповест од срца и испунили је. Такви људи и жене оставили су нам и добра дела из области уметности, културе, просвете и разних видова милосрђа. Тако су настала знаменита дела из архитектуре и књижевности, а и сама Србија као држава и организована Светосавска црква унутар јединствене Цркве Христове... Тако је настао и манастир Милешева, ктиторско дело Светог Краља Владислава.

Милешева је вековима сјала својом архитектуром, изгледом, исликаним иконама и непрестаном молитвом монаха који су и сами сјали својим личним животом и делима. Два највећа извора светлости у Милешеви остају за свагда Анђео Васкрсења, тзв. Бели анђео, насликан како на гробу Христовом објављује свету највећи и најзначајнији догађај – васкрсење Христово, и чудотворни гроб Светог Саве, који је директно од васкрслог Христа примио силу да подиже и васкрсава Србе у најтежим приликама њиховог животног клонућа до дана данашњег. Многи су у Милешеви успевали да нађу преко потребни мир души, да се организују за настављање свог животног пута.

Више пута рушена и обнављана, Милешева је показала изванредну способност преживљавања и трајања, а нашој генерацији припала је част да буде носилац прославе 800 година постојања Милешеве. Обележавајући овај јединствени јубилеј, ми се у ствари дубље загледамо у оно што је највредније у нама, у оно што међу нама најјаче и најлепше светли, те нам даје снагу да и сами наставимо даље живот у овом бурном и сложеном времену. Наша је намера и дужност да светлост и лепоту манастира Милешеве покажемо целом човечанству, јер она човечанству и припада, а не само нама. Желимо да сав свет буде обасјан светлошћу Белог анђела из Милешеве и озарен радошћу Христовог Васкрсења. На тај начин бисмо свету омогућили да се упозна са славним делима наших предака, а та дела би онда у васцелом свету учинила своју племениту мисију.

Епископ милешевски Атанасије.

Мотив на марки: Манастир Милешева и Бели анђео, детаљ фреске Мироносице на гробу Христовом.

Мотиви на вињетама: фреске из манастира Милешева (1222–1228).

Горња вињета: Ктиторска композиција – Пресвета Богородица приводи краља Владислава који приноси модел своје задужбине Господу Исусу Христу на престолу.

Вињета лево: Пресвета Богородица – детаљ композиције Благовести.

Централна вињета: Свети Сава Српски.

Вињета десно: Мироносице на гробу Христовом (детаљ).

Доња вињета: Заспали стражари, детаљ фреске Мироносице на гробу Христовом.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Епархија милешевска.

Уметничка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације

25. септембар 2019.

Уметничка обрада: Надежда Скочајић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

947. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 20 + 5 вињета

На коверту са жигом ПД (FDC)

Максимум карта (CM)

Нацрт: 947. Манастир Милешева и Бели анђео, детаљ фреске Мироносице на гробу Христовом

Величина марке: 35 x 31,9 мм

Важи неограничено.

Дечја марка

Сто година предшколске делатности „Дeчји дани”

Године 1919. у многим градовима Србије и тадашње Краљевине почињу да се организују манифестације посвећене деци и хуманитарном раду под називом „Дечји дани” и „Дечје недеље”. Први „Дечји дани” у Београду организовани су 28. јуна 1919. године. Тим поводом издат је проглас који и данас представља основни принцип у раду са децом у установи „Дечји дани”:

„Треба прогласити велико начело двадесетог века

да је сваки дечји живот највећи народни иметак

и да је дужност државе и народа да се постара да заштити и однегује

свако дете, јер свако има право на живот, здравље, негу и васпитање.”

„Желећи да сачува сећање на ову манифестацију посвећену деци Београда, предшколска установа, формирана 1992. године од вртића у општини Стари град, као свој званични назив узима име „Дечји дани” и право да настави традицију њиховог обележавања.” (Лидија Бубања – Калаба, 2004).

Предшколска установа „Дечји дани” налази се у Београду, у општини Стари град. У свом саставу има 11 вртића: Вила, Лептирић, Скадарлија, Липа, Лола, Дечји клуб, Дунавско обданиште, Теразије, Мајски цвет, Дамбо и Мрвица. У овим вртићима свакодневно живи и расте око 2000 деце узраста од 12 месеци до поласка у школу. Установа је позната по традицији неговања различитих облика и програма рада, који излазе у сусрет различитим потребама деце и њихових породица.

Прво обданиште у општини Стари град отворено је 16. фебруара 1919. године у Бранковој улици број 32, у згради коју је „Друштво за васпитање и заштиту деце” узело у најам од господина Славка Грујића. Данас носи име „Дунавско обданиште” и од 16. фебруара 1931. године, након свечаног отварања нове зграде, налази се на углу Улица цара Душана и Тадеуша Кошћушка.

Мотиви на маркама и ковертима: ликовни радови деце из Предшколске установе „Дечји дани”, Београд.

Стручна сарадња: Предшколска установа „Дечји дани”, Београд.

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације

5. септембар 2019.

Уметничка обрада: Надежда Скочајић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

943. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

944. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

945. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

946. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 16

На ковертима са жигом ПД (FDCx2)

Нацрт: 943.-946. Ликовни радови, настали различитим техникама, деце из ПУ „Дечји дани”.

Величина марке: 42 x 37,7 мм

Важи неограничено.

Туризам у Србији

Сокобања

Осети магију природе, Сокобања – зелено срце Србије

Нетакнута природа, прекрасни пејзажи, бисерна река Моравица, лековите воде, два језера Врмџанско и Бованско, четири планине, међу којима се издвајају шумовити Озрен и мистични Ртањ, изванредна клима, више су него довољни разлози што је Сокобања вековима била омиљена дестинација, а у новије време све популарнија међу љубитељима добре забаве, релаксације и активног одмора. Када се томе додају домаћа кухиња и темперамент мештана, јасно је због чега је Сокобања у 2018. и 2019. години постала омиљена српска туристичка дестинација, са највишим растом туристичког промета у земљи.

Док шетате најживописнијим крајоликом, дух минулих столећа посвуда је присутан: археолошка налазишта из доба Византијског царства, зидине средњовековних српских тврђава, посебно Соко-града по коме је и добила име, Отоманске империје, Кнежевине и Краљевине Србије... У историјским вилама и хотелима са елегантним фасадама и централној бањској чаршији лако можете замислити посетиоце из времена 19. и 20. века, попут књаза Милоша Обреновића, Стевана Сремца, Бранислава Нушића, Иве Андрића... Развој и афирмацију Сокобање, туристичког драгуља Србије, омогућило је богатство нетакнутих природних лепота, термалне воде различитих својстава, пелоиди и кристално чист ваздух. Иако позната од давнина, прави препород Сокобања доживљава у првој половини XIX века, доласком књаза Милоша Обреновића у Бању. 1837. године, 21. јуна, по налогу Књаза исписан је први Српски ваучер, којим је заставник Лазаревић из Крагујевца упућен на одмор и употребу лековите воде, у Сокобању. Овај документ декларише је туристичким местом са најдужом традицијом организованог туризма у земљи. Ове године обележена је 182. годишњица организованог туризма у Сокобањи и Србији.

Стручна сарадња: Љубинко Миленковић, директор Туристичке организације Сокобања.

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

21. август 2019.

Уметничка обрада: Јакша Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

941. 27,00 дин (вишебојна) 45.000

Табак: 10

На коверту са жигом ПД (FDC)

Максимум карта (CM)

Нацрт: 941. Сокоград на Ртњу, и турско купатило Амам у Сокобањи.

Величина марке: 31,9 х 42 мм

Важи неограничено.

Европска заштита природе

Специјални резерват природе „Ртањ”

Обухвата површину од готово 5.000 хектара са изузетним геолошким, геоморфолошким, биолошким, историјским и естетским вредностима, и стенама различите старости из периода палеозоика, мезозоика и кенозоика. Посебну вредност представља рељеф са купастим врхом Шиљак. Ртањ је станиште строго заштићеним врстама у флори Србије – српска рамонда, ртањска метвица, каћунак смрдљиви, каћун, мушки божур, алпска павит, планинска саса, велемун, кохова линцура. Станиште је изузетно ретке и ендемичне врсте Nepeta rtanjensis, а од лековитих врста издваја се и ртањски чај. На Ртњу обитава и 89 врста птица, а 20 регистрованих врста слепих мишева чини 2/3 од укупног броја у Србији. У водотоковима подножја планине Ртањ има аутохтоних врста риба (поточна пастрмка, поточна мрена, кркуша...), док су у Врмџанском језеру регистроване потпуно изоловане популације, интересантне са аспекта еволутивних промена. На основу Студије зашитите коју је урадио Завод за заштиту природе Србије, Специјални резерват природе „Ртањ”проглашен је за заштићено подрује прве категорије од међународног, националног, односно изузетног значаја.

мр Данко Јовић, Завод за заштиту природе Србије

Споменик природе „Борачки крш”

Обухвата површину од 68,22 хектара и представља остатке лавичне доме, настале надимањем густих маса киселе лаве, чији су делови временом еродовани па је тако створен препознатљив изглед овог подручја. Заједно са Гружанским језером чини IBA (Important Bird Area) подручје. На самом Кршу евидентирано је 79 врста птица – 21,9% укупног диверзитета птица у Србији, пре свега грабљивице – 11 врста (осичар, мишар...), ноћне грабљивице (буљина, шумска сова, утина...) и више десетина певачица овог подручја, (шумска шева, црногрла стрнадица и др.). Током средњег века Борачки крш је био важно утврђење и на њему је постојао град Борач. Остаци некадашњег утврђења, са црквом Св. Архангела Гаврила и старим гробљем у подножју, представљају архитектонско-петролошке објекте геонаслеђа Србије, јер су изграђени од камена са Борачког крша. На основу Студије зашитите коју је урадио Завод за заштиту природе Србије Споменик природе „Борачки крш“ проглашен је за заштићено подрује прве категорије од међународног, националног, односно изузетног значаја.

инг. геологије Мирјана Николић, Завод за заштиту природе Србије

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Каталошке информације

20. август 2019.

Уметничка обрада: Мирослав Николић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

939. 50,00 дин(вишебојна) 50.000

940. 74,00 дин(вишебојна) 50.000

Табак: 8+вињета

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрти: 939.Специјални резерват природе „Ртањ”; 940. Споменик природе „Борачки крш”.

Величина марке: 42 х 31,9 мм

Важи неограничено.

Љубичевске коњичке игре

У непосредној близини Пожаревца, на самој десној обали Велике Мораве, кнез Милош Обреновић је 1858. подигао летњиковац за своју жену и децу. Уз конак је подигао и неколико штала у којима је држао своје коње, можда једине приватне коње у Србији турског времена. Ово имање, названо Морава, и све коње на њему, 1860. кнез Милош је поклонио држави. Ергела, која је тада била друга по величини у Србији, ушла је у састав Завода за коњарство Добричево код Ћуприје. Управа Завода је касније премештена у Пожаревац, а потом на Милошево имање Морава, које је кнез Михаило Обреновић, у част мајке Љубице назвао Љубичево.

Почетком 20. века, Љубичево је било коњарска институција европског ранга, са око 500 грла племените расе, пастувима из Цариграда и омицама из Аустрије. Током деценија, ергела је преживела бројне недаће националне историје, али је увек након тешких дана долазио препород. У више наврата је претрпела пустошења, а 1965. године је обновљена на иницијативу коњичког клуба Вељко Дугошевић.

Обнављање ергеле било је подстакнуто и одржавањем Љубичевских коњичких игара, међународне спортско-туристичке манифестације која је настала још 1964. године, као одраз традиције народа стишког и поморавског краја, и његове вечне љубави према племенитој животињи – коњу. Свечани дефиле учесника кроз град обележава почетак Љубичевских коњичких игара. Пре параде, претходни витез Љубичевског вишебоја предаје на чување сабљу градоначелнику Града Пожаревца, који је након завршетка Игара предаје новом победнику Љубичевског вишебоја.

Поред галопских и касачких трка, даљинског јахања (endurance), такмичења у прескакању препона, волтижовања деце, изложбе коња и трка запрега, ова манифестација има и јединствено такмичење у свету – Љубичевски вишебој. У овом такмичењу, храбри витезови на коњима надмећу се у пет традиционалних дисциплина: гађање топузом, стрелом, копљем, сеча сабљом и курирско јахање. Победнику припада титула Витеза Љубичева, црвени витешки плашт и сабља.

Ове године, 56. по реду Љубичевске коњичке игре, одржавају се 30, 31. августа и 1. септембра.

Стручна сарадња: Сандра Шарчевић, дипл. географ-туризмолог, Туристичка организација Града Пожаревца и Василије Балдић, дипл. инжењер менаџмента, в.д. директор Туристичке организације Града Пожаревца.

Уметничка обрада марке: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

15. август 2019.

Уметничка обрада: Бобан Савић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

938. 27,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 10

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 938. Приказ галопске трке.

Величина марке: 35 х 34,8 мм

Важи неограничено.

Наука

150 година од рођења Светолика Стевановићa

Минералог–кристалограф Светолик П. Стевановић (Мајдан на Руднику, 5. 3. 1869 – Београд, 10. 5. 1953) припадник је прве генерације српских геолога. У родном месту завршио је основну школу, а гимназију је похађао у Горњем Милановцу, Чачку и Крагујевцу, где је и матурирао 1889. Четири године касније дипломирао је на Природно–математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе. По завршетку студија радио је као професор–приправник на Великој школи. Пет семестара је провео у Минхену ради усавршавања у области минералогије и кристалографије, а ту је 1902. одбранио и докторску дисертацију. По повратку у Србију предавао је немачки у Јагодини, а затим и у Првој београдској гимназији. Учествовао је у ратовима за ослобођење Србије од 1912–1918, напредовао је до чина потпуковника, а током Првог светског рата био је директор Српске гимназије у Болијеу код Нице (Француска). После 1922, као хонорарни наставник, предавао је минералогију са геологијом на Пољопривредном факултету као и на Вишој педагошкој школи. Пензионисан је 1924. године као помоћник министра просвете. Светолик Стевановић је први увео кристалографске методе за проучавање минерала у Србији. Иако је скоро читав радни век провео изван матичне струке, ипак се није одвајао од науке. Успешно се бавио кристалографијом многих наших минерала и проучавањем минералних вода. Објавио је 36 радова из области минералогије и кристалографије, који су одлично прихваћени у свету. Детаљно је геолошки проучио Нишку и Врњачку бању а резултате је објавио у две монографије.

Мотив на марки: портрет Светолика Стевановића са минералом аурипигментом.

Стручна сарадња: др Тивадар Гаудењи, Српско геолошко друштво – Секција за историју геологије.

150 година од рођења Јеленка Михаиловића

Природњак Јеленко М. Михаиловић (Врбица код Књажевца, 11. 1. 1869 – Београд, 30. 10. 1956) сматра се једним од утемељивача сеизмологије у Србији. Оснивач Сеизмолошког завода у Београду и велики популаризатор науке, Михаиловић је од 1893. до 1906. био ђак на Великој школи и најближи сарадник Милана Недељковића, оснивача Астрономске опсерваторије у којој је, од 1901. године био извршилац макросеизмичких а од 1904. године микросеизмичких послова. Од 1906. године са Светоликом Радовановићем обнавља и организује сеизмолошку службу при Геолошком заводу Велике школе, коју су геолози 1901. препустили опсерваторији. Његовом заслугом Геолошки завод добија сеизмолошку станицу у Ташмајданском парку, која 1910. прераста у Сеизмолошки завод, чији је Михаиловић био управник од 1919. до своје смрти 1956.

Након студија усавршавао се на универзитетима у Стразбуру, Паризу и Берлину. Радио је на формирању сеизмолошке службе Краљевине СХС, а као представник Србије имао је сва права службеног делегата у Интернационалној сеизмолошкој комисији. Био је члан Сеизмолошког друштва Италије, Немачког геофизичког друштва и члан Шпанског астрономског друштва.

Од 1906. до 1939. држао је предавања на курсу сеизмологије на Филозофском факултету у Београду. Хонорарно је, од 1923. до 1941. предавао метеорологију и климатологију на београдском Пољопривредном факултету. Ректор Више педагошке школе постао је 1932. Објавио је 195 научних публикација од којих је и неколико уџбеника, углавном из физике. Као научник прве радове објављивао је из регионалне геологије и палеонтологије, касније се највише посветио астрономији, климатологији, математици, физици и сеизмологији. За педагошки и образовни рад одликован је орденом Светог Саве 3. и 4. степена, за заслуге у ратовима 1912–1918 Албанском споменицом и сребрним орденом, а за научни рад дипломом Српског геолошког друштва.

Мотив на марки: портрет Јеленка Михаиловића са Маинка сеизмографом у позадини.

Стручна сарадња: др Тивадар Гаудењи, Српско геолошко друштво – Секција за историју геологије и Бранко Драгичевић, заменик директора Републичког сеизмолошког завода.

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације

10. јул 2019.

Уметничка обрада Надежда Скочајић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

935. 23,00 дин(вишебојна) 25.000

936. 74,00 дин(вишебојна) 25.000

Табак: 10

На ковертима са жигом ПД (FDCx2)

Нацрти: 935. Портрет Светолика Стевановића са минералом аурипигментом; 936. Портрет Јеленка Михаиловића са Маинка сеизмографом у позадини.

Величина марке: 46,4 х 35 мм

Важи неограничено.

800 година аутокефалности српске цркве

Растко Немањић – у монаштву Сава, најмлађи син великог жупана свих српских земаља, Стефана Немање, имао је пресудну улогу за добијање самосталности Српске православне цркве. Напустивши управу облашћу Хум, око 1191, замонашио се на Светој Гори, где је 1197. сачекао оца, тада већ монаха Симеона. Након што су обновили запустели манастир Хиландар, наговештен је даљи развој српског црквеног питања. После смрти Симеона у Хиландару (1199), Сава се са очевим моштима враћа у Србију у студеничку Лавру – место покоја преподобног – да измири завађену браћу. На Светој Гори и у Студеници, где је био игуман од 1206. до 1217, Сава посвећено ради на постављању темеља Српске Цркве оснивањем манастирâ, писањем типикâ, устројавањем поретка монашког и богослужбеног живота, те превођењем и кодификацијом богатог византијског писаног црквено-правног наслеђа.

Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од пресудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивање културног и духовног живота Срба.

Стекавши право да самостално посвећује архијереје и свештенство, под Савином управом, Црква оснива нове епархије. У манастиру Жичи, седишту архиепископије, Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља и посвећује епископе Хума, Зете, Хвосна, Будимља, Дабра, Моравице, Топлице, Рашке, Призрена и Липљана. Номоканононом Светог Саве, првим правним кодексом Српске Цркве и врховним законом Државе, написаним око 1220. године, Србија постаје правна држава вођена начелом сагласја световне и духовне власти.

Мотив нa блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева

Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар

Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић,

Музеј Српске православне цркве у Београду

Каталошке информације

13. јун 2019.

Уметничка обрада Анамари Бањац

Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4

Блок–87: 100,00 дин (вишебојна) 20.000

Табак: Блок

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: Блок – 87. Манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева

Величина блока : 90 x 70 мм (обрезан)

Величина марке у блоку: 42 x 34.8 мм

Важи неограничено.

Музејски експонати

175 година Народног музеја у Београду

Народни музеј у Београду је најстарији и централни музеј Србије. Данас након 175 година од оснивања у свом саставу чува, проучава и излаже више од 450.000 музејских предмета који чине јединствену целину културног наслеђа Србије, централног Балкана али и Европе.

Смештен централном зградом у самом средишту Београда на Тргу Републике, Народни музеј чува репрезентативна културна добра, сведочанства развоја и цивилизацијских промена на подручју данашње Србије, и најближег окружења, од праисторијских времена до позног средњег века, као и репрезентативна дела кључних уметничких стилова и покрета, врхунске уметничке домете у националној и европској уметности од средњовековног периода до савременог стваралаштва. Посебно треба издвојити Лепенски Вир (7. миленијум п.н.е.), Винчанске статуе (6–5. миленијум п.н.е.), Дупљајска колица (16–13. век п.н.е.), златне маске из Требеништа (6. век п.н.е.), оставу из Јабучја (1. век н.е.), Београдску камеју (4. век), Мирослављево јеванђеље (12. век), новац краља Радослава (13. век), средњовековне иконе и фреске, зделу из Враћевшнице (17. век), слике Паје Јовановића, Надежде Петровић и Саве Шумановића, дела старих италијанских мајстора (Ди Креди, Каналето, Гварди), низоземске уметности (радови атељеа Боша, Бројгела, Ван Гојена и Рубенса, као и поједине радове Торопа, Ван Гога и Мондријана). Народни музеј чува дела француског сликарства краја 19. и почетка 20. века (Коро, Домије, Писаро, Реноар, Дега, Сисле, Гоген), а причу о модерној уметности заокружују радови Пикаса, Кандинског, Архипенка и Шагала. Ови изузетни музејски предмети доспели су у Народни музеј махом истраживањима, откупима или поклонима добротвора, којих је у дугој и богатој историји ове музејске куће било како међу владарима, тако и још више међу обичним грађанима. Сви су они допринели томе да Народни музеј постане истински симбол културе Србије.

Мотиви на маркама: 23 дин – Симеон Роксандић, Дечак који вади трн, бронза, 1922; вињета – Ковач, крај 8 – почетак 7. века п.н.е, бронза, Враниште. 74 дин – Огист Реноар, Купачица, око 1915; вињета – Милан Миловановић, Плава врата, 1917.

Стручна сарадња: Народни музеј у Београду.

Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

17. мај 2019.

Уметничка обрада Јакша Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

930. 23,00 дин(вишебојна) 50.000

931. 74,00 дин(вишебојна) 50.000

Табак: 8+вињета

На коверту са жигом ПД (FDC)

Максимум карта (MCx2)

Нацрти: 930. Симеон Роксандић, Дечак који вади трн, бронза, 1922 ; 931. Огист Реноар, Купачица, око 1915.

Величина марке: 31,9 х 42 мм

Важи неограничено.

Европа – националне птице

Наука данас бележи више од 350 врста птица које насељавају територију Србије, од којих се у нашој земљи стално гнезди око 240 врста.

Tichodroma muraria – Пузгавац

Пузгавац је птица певачица која настањује високе планине, између 1.000 и 3.000 м надморске висине, од јужне и централне Европе до Кине. Ова мала птица, тежине око 17 гр, има перје плавосиве боје са тамним летним и репним перима. Међутим, најупечатљивија карактери-стика пузгавца је јарко црвена боја на крилима, која је нарочито уочљива када је птица у лету.

Иако је станарица, забележене су вертикалне миграције током хладних зимских месеци, на ниже надморске висине. Женка пузгавца гради гнездо од траве и маховине у унутрашњости пукотина стена или у рупама. Типично гнездо има два отвора. У гнездо, током маја и јуна, у зависности од надморске висине, женка полаже 4–5 јаја. Током инкубације на јајима лежи само женка, док је мужјак све време храни. О младунцима оба родитеља воде бригу. Пузгавац је инсективорна врста – храни се инсектима, пауцима и бескичмењацима које сакупља са површине стена.

Према IUCN (International Union for Conservation of Nature) критеријумима, пузгавац није глобално угрожена врста. Популација у Србији је стабилна, а главна гнездилишта се налазе на планинама источне и западне Србије.

др Далиборка Станковић, виши кустос, Природњачки музеј у Београду.

Ardeola ralloides – Жута чапља

Жута чапља мала је врста чапље. Има кратак врат, кратак, снажан кљун и смеђа леђа. Достиже дужину 44–47 цм, а распон крила јој је 80–92 цм. На лето, одрасле јединке имају дуго перје на врату. Њен изглед се мења током летења када, захваљујући боји својих крила, изгледа као да је беле боје. Чапљине боје су предивне, посебно у „свадбеном руху”.

Жута чапља је гнездарица Специјалног резервата природе „Горње Подунавље”, на северу Србије – лева обала Дунава од границе са Мађарском до моста код Богојева. Гнезди се у мешовитим колонијама са другим чапљама. У наше крајеве долази крајем априла, а у топле крајеве одлази крајем августа. Гнезди се у густим тршчацима, прошараним врбама и ракитом. Храни се рибом, жабама и разним инсектима. Број младунаца је 3–5 примерака.

Према IUCN критеријумима, статус ове врсте је – угрожена врста, и строго је заштићена.

Јован Ј. Лакатош, орнитолог и фотограф природе.

Уметничка обрада: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

9. мај 2019.

Уметничка обрада Бобан Савић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

928. 69,00 дин(вишебојна) 50.000

929. 100,00 дин(вишебојна) 45.000

Табак: 8+вињета

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрти: 928. Tichodroma muraria - Пузгавац ; 929. Ardeola ralloides - Жута чапља.

Величина марке: 42 х 31,9 мм

Важи неограничено.

Уметничка игра у Србији

Мага Магазиновић (1882–1968), једна је од најобразованијих жена у Србији с почетка 20. века. Била је пионирка на пољу уметничке игре, али и на пољу борбе за равноправност жена. Дипломирала је на Филозофском факултету као први женски кандидат на својој групи. Уписала је и Правни факултет како би отворила врата женским студентима у, до тада искључиво мушки, домен студирања права. Била је и први женски службеник у Народној библиотеци, где је 1905. радила као практиканткиња и прва новинарка која је објављивала за „Политику“ (1905/1906). Уметничка, играчка и позоришна знања стицала је код најистакнутијих позоришних имена свога времена у Немачкој: Макса Рајнхарта, Емила Жак-Далкроза, Рудолфа Лабана, Исидоре Данкан. Прва је образована играчица која је отворила школу модерне игре (1910) у време када у Србији још није постојао ни класичан балет. Године 1936. основала је Студентску фолклорну групу; допринела је ширењу знања о игри, новом схватању женског тела и постепеном смањивању дистанце према женама у различитим доменима професионалног стварања. Једна је од зачетница кореодраме на нашем простору. Ауторка је прве стручне литературе и текстова о игри у Србији. Умрла је 8. фебруара 1968.

Смиљана Мандукић (1907–1992), зачетница је модерне игре у Србији и региону. Играчко знање стицала је у Бечу, где је и остварила прве успехе на сцени као соло плесачица. Ученица је славних бечких уметница: Гертруде Боденвизер и Грете Визентал.

Између два светска рата наступа у Београду, где 1931. отвара школу за модерну игру. Водила је часове и преко таласа Радио Београда од 1931. до 1940. Једна је од стваратељки кореодраме као специфичног позоришног жанра на нашем простору. Оснивачица је и прве професионалне групе за модерну игру којом је афирмисала алтернативни играчки правац.

На Музичкој академији у Београду предавала је Ритмику и сценске кретње од 1941. до 1946, а била је и професорка на предмету Сценске кретње на Високој филмској школи од 1947. до 1950. Учествовала је у оснивању Градске балетске школе у Београду у којој је од 1949. до 1963. била главна наставница. Бавила се кореографским и образовним радом у КУД „Абрашевић” и у професионалној играчкој трупи „Београдски савремени балет Смиљане Мандукић”, коју је основала седамдесетих година прошлог века. Умрла је 12. маја 1992. године. Удружење балетских уметника Србије 2012. године установило је награду која носи име ове пионирке модерне игре у Србији.

Јованка Бјегојевић (1931–2015), примабалерина Народног позоришта у Београду која је остварила светску славу. Одиграла је велики број запамћених улога и важила је за изузетну уметницу која је у својим интерпретацијама доносила јединство духовног, емотивног и телесног израза. У Француској је постигла велики успех као чланица трупе славног Жана Бабилеа, у Националном балету Аустралије наступала је као примабалерина у улогама великих балета као што су „Лабудово језеро“, „Силфида“, „Жизела“, „Зачарана лепотица“. Енрико Јосиф је за њу компоновао чувени домаћи балет „Птицо не склапај своја крила”. На Факултету драмских уметности у Београду увела је и водила предмет Сценске игре на Одсеку за глуму, који будуће глумце учи основама класичне игре и култури покрета. Поред тога што је била примабалерина и наступала у класичном репертоару, дала је изузетан допринос и савременој уметничкој игри. Кроз педагошки рад допринела је развоју плесне заједнице у Србији. Допринела је оснивању Удружења балетских уметника Србије (1962). Била је директорка Балета Народног позоришта у Београду. Добитница је Седмојулске награде (1962) и Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије (1998). Умрла је 30. августа 2015. године.

Душанка Сифниос (1933–2016), примабалерина Народног позоришта у Београду, светска играчка звезда, солисткиња у познатој трупи Мориса Бежара – Балет XX века. Након Балетске школе у Београду, коју је завршила у класи чувене руске балерине Нине Кирсанове, улази у Балет Народног позоришта у Београду, у којем је још као ученица играла солистичке партитуре у „Лабудовом језеру“. Као примабалерина београдског Балета, која је изузетне улоге остварила у „Орфеју“, „Силфидама“, „Ромеу и Јулији“, „Жизели“, „Копелији“, остаје непревазиђена по фантастичном извођењу улоге Девојке у „Чудесном мандарину“, на музику Беле Бартока и у кореографији Димитрија Парлића. Играла је код светски прослављених кореографа Леонида Мјасина и Милорада Мишковића у Италији и Француској, али ће заувек остати упамћена по игри у трупи Мориса Бежара: Балет XX века. Чувени Бежар је, инспирисан њоме, креирао легендарни историјски балет „Болеро“, на музику Мориса Равела. Душанка Сифниос снимила је и филмску верзију „Болера“, а за баварску телевизију и „Фантастичан дућан“, „На лепом плавом Дунаву“ и др. Добитница је Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије 1998. године. Умрла је 14. октобра 2016. године.

Стручна сарадња: др Вера Обрадовић, ред. проф. и др Свенка Савић, проф. емеритус; Музеј града Београда и Удружење балетских уметника Србије.

Уметничка обрада: Надежда Скочајић, дипломирани графичар.

Каталошке информације

23. април 2019.

Уметничка обрада Надежда Скочајић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

924. 50,00 дин (вишебојна) 15.000

925. 50,00 дин (вишебојна) 15.000

926. 50,00 дин (вишебојна) 15.000

927. 50,00 дин (вишебојна) 15.000

Табак: карнет

На ковертима са жигом ПД (FDCх2)

Нацрти: 924. Мага Магазиновић; 925. Смиљана Мандукић; 926. Јованка Бјегојевић; 927. Душанка Сифниос.

Величина марака: 42 х 31,9 мм

Величина корице карнета: 232 x 99,8 мм (обрезане-отворене)

Величина табака у карнету: 110 x 89,8 мм (обрезан)

Важи неограничено.

Заштићене животињске врсте

Алпијски дугоушан Plecotus macrobullaris Kuzyakin, 1965

Живи у вишим планинским пределима Србије. Као склоништа користи пећине и друге подземне објекте. Станишта у којима лови сумрачне и ноћне инсекте су шумовита. У Србији је по први пут откривен у јулу 2013. године, у пећини на планини Ћетаници у општини Пријепоље. Сматра се да је везан за пределе у којима доминирају кречњачке формације са многобројним подземним карстним објектима. Због тога се сматра да је реално очекивати налазе на планинама у карстним пределима западне и источне Србије. Размножавање у Србији није доказано, иако је врло вероватно.

Према IUCN (International Union for Conservation of Nature) критеријумима, алпијски дугоушан је сврстан у категорију скоро угрожених врста (NT – near threatened) на европском и медитеранском нивоу. У Србији, где је врста недавно откривена, сврстан је у врсте за које недостају подаци за вредновање њиховог статуса угрожености.

Степски твор Mustela eversmanii (Lesson, 1827)

Највећи је од свих европских творова. Тело му је вретенасто и гипко, са кратким ногама и дугим, китњастим репом. Крзно му је светло жућкасто са дужим смеђим длакама, а ноге и реп мрке боје. Уши су кратке, а на глави има типичну маску. Живи у Азији, источној и централној Европи, а у Србији живи у Војводини и северним деловима средишње Србије, најчешће уз стајаће и споротекуће воде. Храни се ситним пољским глодарима попут волухарица, хрчака и текуница, али радо једе и птице, жабе и гуштере. Женка коти до 8 младунаца који у априлу на свет долазе слепи и голи. Непријатељи су му лисице, шакали и подивљали пси. Али, највише га угрожава човек прогањањем, уништавањем степских станишта и употребом родентицида у пољопривреди. Због блиског сродства са мрким твором (Mustela putorius) у природи се могу наћи хибридне јединке.

Према IUCN критеријумима, степски твор није угрожена врста, али је популација у источној Европи угрожена пре свега нестајањем степских станишта, слично као и у Србији, где је сврстана у строго заштићене дивље врсте и где се реализује посебан пројекат ревизије и утврђивања стања и статуса популација.

Стручна сарадња: Др Милан Пауновић, музејски саветник, Природњачки музеј у Београду Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Балканска дивокоза Rupicapra rupicapra balcanica Bolkay, 1925

Снажан и елегантан папкар танког врата, мале главе и витких чврстих ногу, живи на надморским висинама од 500 до 3100 м. Станишта су му стеновите клисуре, кањони и планински камењари изнад горње шумске границе. Ареал балканске дивокозе је острвског типа.У Србији ова врста аутохтоно живи у кањону реке Дрине, на Мокрој Гори, Проклетијама, Коритнику и Шар планини. Осим тога, потпуно је успело насељавање на два локалитета у источној Србији – у Ђердапској клисури и у Лазаревој клисури код Злота у општини Бор. Дивокозе живе у мањим крдима. Имају истанчан вид и слух. Паре се од новембра до јануара, када мужјаци окупљају две до шест женки у своје хареме. Младунци на свет долазе у априлу. У природи живе око 10 година, а у затвореништву до 18. Бројност дивокоза у Србији се благо повећава.

Према ИУЦН (Интернатионал Унион фор Цонсерватион оф Натуре) критеријумима, дивокоза није угрожена врста. У Европи су угрожене услед нестајања станишта и због мале бројности и изолованости локалних популација због чега се дешава укрштање у сродству. У Србији је сврстана у заштићене дивље, али и ловне врсте заштићене ловостајем.

Мрки медвед Ursus arctos Linnaeus, 1758

Највећи је европски копнени сисар. Тело му је здепасто и снажно грађено са масивном главом и издуженом њушком. Ноге су снажне, са великим канџама, а реп кратак. Крзно је богато, а длака густа и дуга. Боја крзна јако варира од светло смеђе до мрке. У природи живи релативно дуго, 20 до 30 година. Сваштојед је. Живи солитарно, осим у периоду парења и када женка подиже младунце. Полигамна је врста. Пари се од средине маја до јула, а женка има одложено ембрионално развиће и коти до три младунца током зиме, док је још у хибернацији. Млади су на коћењу слепи, без крзна и зуба и тешки свега 500 грама. Женка доји мечиће до почетка лета, који се од мајке одвајају тек у другој или трећој години старости. Мрки медвед је најшире распрострањена врста медведа, мада је данас присутан само на делу некадашњег ареала, а Србија је једина земља која на својој територији има присутне три европске популације медведа – динарско пиндску, карпатску и источно-балканску. Бројност медведа у Србији лагано расте.

Према ИУЦН критеријумима, мрки медвед је угрожена врста, мада глобално и у Европи није. У Србији је сврстан у строго заштићене дивље врсте и трајно заштићене ловне врсте.

Стручна сарадња: др Милан Пауновић, музејски саветник, Природњачки музеј у Београду

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић

Каталошке информације

18. април 2019.

Уметничка обрада Мирослав Николић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

920. 23,00 дин(вишебојна) 25.000

921. 46,00 дин(вишебојна) 25.000

922. 50,00 дин(вишебојна) 25.000

923. 70,00 дин(вишебојна) 25.000

Табак: 20

На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)

Нацрти: 920. Алпијски дугоушан, Plecotus macrobullaris Kuzyakin, 1965; 921. Степски твор, Mustela eversmanii (Lesson, 1827); 922. Балканска дивокоза, Rupicapra rupicapra balcanica Bolkay, 1925; 923. Мрки медвед, Ursus arctos Linnaeus, 1758.

Величина марке: 35 x 31,9 мм

Важи неограничено.

Градови Србије

Зрењанин

Зрењанин је највећи град српског дела Баната и његов је политички, привредни, културни и спортски центар. По површини територије која му административно припада (1326 км2), највећи је град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији. У граду и 22 насељена места живи око 140 хиљада становника и више од 20 нација. Развија се с традицијом дугом готово седам векова, јер се као насеље под именом Бечкерек по први пут у историјским списима помиње још 1326. године.

Долазећи у Зрењанин данас долазите у град мултикултуралности, међунационалне толеранције, долазите у град културе, уметности, спорта, у град мостова, град младих и град снажног привредног замаха. Зрењанин се може препознати по хоровима светског реномеа, Народном музеју или Историјском архиву, али и по спортским именима Дејана Бодироге, Снежане Перић, браће Грбић, Ивана Ленђера, Иване Шпановић или Маје Огњеновић. Може се препознати и по врхунским представама луткарског позоришта, сазивима ликовне колоније акварела, културним догађањима и традиционалној туристичко-привредној манифестацији „Дани пива”, која се последње недеље августа одржава преко 30 година.

На раскршћу значајних копнених и водених путева, удаљен 50 километара од Новог Сада, 75 од Београда и 50 од границе са Европском унијом (Румунија), Зрењанин је данас отворен град, спреман за прихватање нових идеја, начина пословног размишљања или развоја нових технологија. Зрењанин је и град традиционалног гостопримства и могућности за пријатан одмор у свом окружењу.

Мотив на марки и максимум карти: Градска кућа, некадашња Жупанијска палата, подигнута између 1817–1820. на темељима Бечкеречке твђаве.

Мотив на вињети: Мали мост са зградом Суда. Мали мост најстарији је мост у граду, подигнут је 1904, а његово окружење чини најинтересантнију архитектонску целину старог градског језгра.

Мотив на ФДЦ: Зграда Суда, споменик културе од великог значаја, подигнута у периоду од 1906–1908. године, према пројекту архитекте Шандора Ајгнера.

Стручна сарадња: Сања Петровић, помоћник директора ТО града Зрењанина Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар.

Панчево

Град Панчево налази се у јужном Банату омеђен Дунавом и Тамишом. Захваљујући свом положају, од прастарих времена је привлачио људе да се овде настане, али и разне освајаче, те су се тако од средњег века овде смењивале српска, угарска, турска и аустријска власт. Богато културно и индустријско наслеђе, мултикултурални дух града, близина престонице, чине Панчево скоро идеалним градом за живот.

Панчево је од давнина познато као трговачки и занатски град, из кога су паробродом у Европу стизали најквалитетнија свила, житарице, со, надалеко чувено Вајфертово пиво и разни занатски производи. Близина Делиблатске пешчаре и њених валовитих обода, као и старо градско језгро, одувек су привлачили филмске екипе, па је Панчево било домаћин великим звездама југословенске и светске кинематографије, који су у граду на Тамишу снимили више од сто филмова. Познати уметници, научници, истраживачи који су живели и стварали у Панчеву били су Михајло Пупин, Јован Јовановић Змај, Ђорђе Вајферт, Исидора Секулић, др Владимир Алексић, Душан Бошковић, прота Васа Живковић, Урош Предић, Стеван Алексић, Илија Коларац, Јован Павловић, браћа Каменко и Павле Јовановић, др Миховил Томандл, др Светислав Касапиновић, Милан Ћурчин, Милош Црњански, Мирослав Антић и многи други.

Парк „Народна башта“, манастир Војловица, храм Преображења Господњег, храм Успења Пресвете Богородице, Евангеличка црква, жупа Светог Карла Боромејског, Светионик на ушћу Тамиша у Дунав, Црвени магацин, неки су од симбола Панчева.

Мотив на марки: градско језгро, улица Војводе Радомира Путника Мотив на вињети и ФДЦ: Храм Успења Пресвете Богородице, међу Панчевцима познатији као Црква са два торња, сазидана 1811. године. Два торња цркве су симболизовала српски народ у две царевине, турској и аустријској.

Мотив на максимум карти: Светионици на ушћу Тамиша у Дунав, саграђени 1909. године. Данас представљају једини пар светионика на целом току Дунава.

Стручна сарадња: доц. др Живана Крејић и Удружење грађана „Посети Панчево“ Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације

11. април 2019.

Уметничка обрада Анамари Бањац

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

918. 70,00 дин(вишебојна) 50.000

919. 70,00 дин(вишебојна) 50.000

Табак: 8+вињета

На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)

Максимум карта (CM x 2)

Нацрти: 918. Градска кућа, некадашња Жупанијска палата, подигнута између 1817–1820. на темељима Бечкеречке твђаве, Зрењанин; 919. Градско језгро, улица Војводе Радомира Путника, Панчево.

Величина марке: 42 x 30,45 мм

Важи неограничено.

Великани српског глумишта

Велимир Живојиновић, рођен 5.6.1933, у Јагодини. Заједно са Миленом Дравић и Љубишом Самарџићем, чинио је трио најомиљенијих филмских глумаца и био један од стубова на којима је почивала југословенска и српска кинематографија. Надимак Бата дала му је сестра и по њему је био познатији него по правом имену. Звали су га и – народски глумац. У свет уметности ушао је вирећи кроз прозор позоришта у коме се одржавала проба неког комада. Није, како је говорио, имао живаца да чека Хамлета и ускочио је у композицију филма. Словио је и за каубоја, односно Џона Вејна партизанских филмова. За 57 година каријере, играо је у више од 350 филмова и телевизијских серија: Скупљачи перја, Козара, Бреза, Маестро и Маргарита, Три, Балкан експрес, Лепа села лепо горе, Идемо даље... Захваљујући филму, имао је привилегију да испија јутарњу кафу са Ричардом Бартоном и Лиз Тејлор и другује са Орсоном Велсом. Због улоге у филму Валтер брани Сарајево, био је омиљени глумац и стотина милиона гледалаца у Кини. Због привржености породици, одбио позив из Холивуда. Оснивач је и први председник Удружења филмских глумаца Србије. Умро је 22.5.2016. и отишао у легенду.

Љубиша Самарџић, рођен у Скопљу, 19.11.1936. Био је један од највећих и највише награђиваних глумаца српске и југословенске кинематографије. Надимак Смоки пратио га је од истоимене филмске улоге. Иако је, као студент Академије за позориште, филм, радио и телевизију добио стипендију за Атеље 212, каријеру је трајно везао за филм. Говорио је да му је најдража улога у филму Хамлет у Мрдуши Доњој, јер се кроз ту улогу осликавала његова преданост и припадност филму. За улогу у филму Јутро, добио је награду Цоппа Волпи на фестивалу у Венецији. Као редитељ, дебитовао је филмом Небеска удица, а уследили су филмови Наташа, Ледина, Јесен стиже, дуњо моја, Коњи врани, Мирис кише на Балкану... Аутор је тестаментарног, документарног аутобиографског филма Панта реи. Играо је у низу култних филмова и серија: Прекобројна, Битка на Неретви, Савамала, Живот је леп, Смрт господина Голуже, Куда иду дивље свиње, Димитрије Туцовић, Љубавни живот Будимира Трајковића, Полицајац са Петловог брда, Врућ ветар... Бројне награде, дипломе и признања завештао је Југословенској кинотеци. Умро је 8.9.2017.

Мира Ступица, рођена 17.8.1923, у Гњилану. По многима, највећа српска глумица. Уз Милену Дравић, проглашена глумицом XX века. Са редитељем и супругом, великаном Бојаном Ступицом, градила је и темеље и врхове, не само позоришног живота ових простора, већ и културе у најширем и најпотпунијем смислу те речи. Ведра, енергична, надасве шармантна, харизматична... Њен смех је, како се говорило, парао и звезде. Таленат такође. И мудрост. На гостовању представа Дундо Мароје и Јегор Буличов у Паризу, домаћини су јој, видевши каква је глумица, дали гардеробу Саре Бернар, у коју приступ имају само посебни. Играла је Петруњелу, Мирандолину, Баруницу Кастели, Глорију, Настасју Филиповну, Сашу Његину, Грушењку, Мадам Сан Жен, Принцезу Ксенију, највеће наслове домаће и светске, класичне и савремене литературе. Добитница је свих најзначајнијих позоришних и филмских награда и признања. Објавила је књигу мемоара Шака соли, 2000. Отргла је глумицу Жанку Стокић од заборава и, установивши награду са њеним именом, вратила је на сцену Народног позоришта и у колективно памћење. Умрла 19.8.2016.

Слободан Алигрудић, пореклом Црногорац, рођен 15.10.1934, у Битољу. Да није глумац, говорио је, био би фудбалер Партизана. Апсолвирао је Глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Шездесетих година прошлог века, Атељеу 212, у коме је Мира Траиловић већ окупила Зорана Радмиловића, Слободана Цицу Перовића, Петра Краља, Бору Тодоровића, Бату Стојковића, Милутина Бутковића и Владу Поповића, недостајао је само Алија за комплетирање октета креатора и данас чувеног доброг духа Атељеа. Због, како кажу, пробирљивости у позоришним пословима, напушта Атеље и великим корацима улази у свет покретних слика, дарујући своје лице и глас ликовима у преко 90 филмова, телевизијских серија и драма. Улоге антихероја у филмовима црног таласа и комплетни карактери били су скројени по његовој мери: Сан, Заседа, Рани радови, Кад будем мртав и бео, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ... Филмови Сјећаш ли се Доли Бел и Отац на службеном путу Емира Кустурице обележили су његову каријеру. Умро је 13.8.1985, млад, није дочекао 51. годину.

Предраг Лаковић, рођен у Скопљу, 28.3.1929. Опште познат по надимку Пепи. Припада првој послератној класи дипломаца глуме Академије за позориште, филм, радио и телевизију, 1952. Каријеру започео на сцени Београдског драмског позоришта, као и већина колега са класе, а у програмима радија и телевизије наступа од почетка рада Телевизије Београд. Између осталог, маестрално је и аутентично тумачио ликове малих људи, са маргине живота, топлих а неприметних, меланхоличних, самотњака и боема: бербера, газда, конобара, кућепазитеља, машиновођа, понеког професора, новинара. Неке од најзначајнијих улога остварио је на сцени Југословенског драмског позоришта, у представама: Сумрак, Три сестре, Хрватски Фауст, Колубарска битка, Брисан пут... Играо је у више од стотину филмова и тв серија, међу којима су: Самци, Мајстори, мајстори, Дом за вешање, Случај Хармс, Живот је леп, Отац на службеном путу, Госпођа министарка, Бољи живот... Добитник Октобарске награде Града Београда за улогу у филму Стратегија свраке. Утопио се 9.9.1997, у реци Тиси, чије су му обале пружале мир и уточиште за живота.

Соња Савић, рођена 15.9.1961, у Чачку. Дипломирала 1982, као најталентованија глумица генерације 1977. Једна је од најдаровитијих, најлепших и најособенијих глумица југословенског и српског филма. Њен је сензибилитет на посебан начин блистао на филмској траци. Како је неко приметио, Соња је била последња генерација уметника који су живели и умирали за идеале. Није волела класична позоришта, привлачиле су је алтернативне сцене. На најлепши начин градила је и уздизала урбану културу. Сукња од скаја и сако на голо тело нису се пре ње носили, бојила је тушем нокте у црно зато што таквог лака није било. У Љубљани су је прозвали иконом побуне, што јој је импоновало. За себе је тврдила да припада панк генерацији, талентованим људима који су говорили оно што други мисле, а не смеју да кажу. Њену каријеру су, између осталог, обележили филмови Уна, Живети као сав нормалан свет, Како је пропао рокенрол, Шећерна водица, Давитељ против давитеља, Балкански шпијун, Ми нисмо анђели... За улогу у филму Живот је леп добила је Специјалну награду у Венецији. Умрла је 23.9.2008, млада, у 47. години.

Милорад Мандић, рођен 3.5.1961, Београђанин. Хтео је да буде пилот, али је нагло израстао, па није могао да стане у авион! После дипломског, постао је члан, првак, касније и директор Позоришта Бошко Буха. Сам је направио име, презиме и надимак, Манда. Започео је реновирање Позоришта, борећи се за достојанство професије и достојанство најмлађе публике. Његову глумачку харизму красио је и раскошан дар за комедију. Истицао је да је позориште „последња оаза сувислих мисли, место на коме се стичу драгоцена искуства и граде успомене, размењују сазнања, ставови и емоције“. Између осталог, у телевизијском програму С оне стране дуге био је саобраћајац за децу и улепшавао детињство генерација деведесетих. Говорио је: „Све што ми се догађа је – судбина, награда и усуд“. Није успео да се последњи пут поклони публици, јер је преминуо 15.6.2016, усред представе Петар Пан, на сцени Бухе. Млад, у 55. години. Награда за глумачко постигнуће на пољу комедије носи његово име, додељује се на нишком Фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма Филмски сусрети.

Небојша Глоговац, Херцеговац, рођен у Требињу, 30.8.1969. године. Након дипломирања 1994, постаје члан Југословенског драмског позоришта. Огроман таленат, мисаоност, емотивност биле су његова снага и покретач, њима је пунио душу себи и другима. До краја се посвећено бавио глумом кроз коју је, како је говорио, могао боље да разуме друге људе и живот сам. Својом глумачком креацијом чинио је да лик који игра постаје живо биће, да ради, хода, дела... Умео је да ухвати пуноћу живота, суштину такође, а његову есенцију претвори у чисту уметност. Велики аплауз прихватао је као узвраћену емоцију и мисао. Посвећеник, отворен, неоптерећен славом, предусретљив... Био је Хамлет у зрелим годинама, Хамлет за антологију и памћење. Играо је у филмовима и представама: Небеска удица, Хадерсфилд, Убиство с предумишљајем, Буре барута, Олуја, Метаморфозе, Муње, Клопка, Сумњиво лице, Устав Републике Хрватске... Његов је опус културно добро. Добио је готово све најзначајније позоришне и филмске награде: Стеријину, Цара Константина, Златну Арену, Милоша Жутића, Зорана Радмиловића, Миливоја Живановића... и Добричин прстен за животно дело, постхумно. Умро у Београду, 9.2.2018, млад, у 49. години.

Стручна сарадња: Удружење драмских уметника Србије.

Уметничка реализација: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације

27. март 2019.

Уметничка обрада Марина Калезић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

910. 23,00 дин (вишебојна) 25.000

911. 23,00 дин(вишебојна) 25.000

912. 23,00 дин (вишебојна) 25.000

913. 23,00 дин(вишебојна) 25.000

914. 23,00 дин (вишебојна) 25.000

915. 23,00 дин(вишебојна) 25.000

916. 23,00 дин (вишебојна) 25.000

917. 23,00 дин(вишебојна) 25.000

Табак: 8

На ковертима са жигом ПД (FDC x 4)

Нацрти: 910. Портрет Велимира Бате Живојиновића; 911. Портрет Љубише Самарџића; 912. Портрет Мире Ступице; 913. Портрет Слободана Алигрудића; 914. Портрет Предрага Пепија Лаковића; 915. Портрет Соње Савић; 916. Портрет Милорада Мандића Манде; 917. Портрет Небојше Глоговца.

Величина марке : 35 x 46,4 мм

Важи неограничено.

100 година Удружења драмских уметника Србије

Оснивање Удружења иницирано је у време Првог светског рата, када је група глумаца, прешавши Албанију, стварала позориште на Крфу и размишљала о оснивању своје сталешке организације. Оснивачка скупштина Удружења глумаца Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), одржана је 15. септембра 1919, а Удружење глумаца било је прво које је тада, у Београду, окупило све глумце, али и друге позоришне ствараоце, са циљем да унапређује драмску уметност и побољшава положај уметника.

Средства за рад Удружења обезбеђивана су од наплате чланарине, кроз улоге, поклоне и различите акције. Временом је предратно Удружење иницирало и реализовало значајне помаке у позоришној делатности, а стекло је и значајну имовину (три вишеспратне зграде у Београду и неколико плацева у земљи). Било је признато, уважавано и помагано од стране чланова, угледних појединаца и друштва. Архиве бележе, између осталог, покровитељство краља Александра I и одликовање орденом Светог Саве III реда.

У годинама које су уследиле након Другог светског рата, драмски уметници у Србији поново се организују са истим циљем – да унапређују драмску уметност и штите професионалне интересе уметника. Удружење драмских уметника Србије (регистровано 1950) многе своје активности заснива на традицији и вредностима предратне сталешке организације. Додељује значајна струковна признања и награде, издаје позоришне новине, књиге и друге публикације о драмским уметницима и њиховом стваралаштву, подржава чланове у самосталним уметничким пројектима, помаже социјално и здравствено угрожене чланове, залаже се за унапређење законске регулативе којом се уређује област професионалног рада драмских уметника итд. Носилац је статуса репрезентативног удружења у култури и обавља поверене послове утврђивања статуса самосталног драмског уметника, стручњака и сарадника и регулисања њиховог пензијско-инвалидског и здравственог осигурања.

Од оснивања Удружења до данас, његовом развоју и афирмацији допринели су најзначајнији уметници са ових простора.

Стручна сарадња: Удружењe драмских уметника Србије.

Ликовно решење: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

27. март 2019.

Уметничка обрада Бобан Савић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

909. 23,00 дин (вишебојна) 45.000

Табак: 25

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 909. Симболичан приказ прославе јубилеја Удружења драмских уметника Србије са знаком Удружења драмских уметника Србије

Величина марке: 35 x 31,9 мм

Важи неограничено.

50 година Радио Београда 202

Радио Београд 202, популарно назван Двестадвојка, најмлађи је члан породице Радио Београда, радијског дела данашњег јавног медијског сервиса Радио-телевизије Србије. Започео је емитовање програма 27. 06. 1969. године и већ пола века помера границе уобичајеног и традиционалног радија. Био је и остао иноватор и шампион Србије и региона у директној комуникацији са слушаоцима као први радио који је увео редовно и непосредно учешће слушалаца у гласањима о најразличитијим темама – од најбољих песама до најгорих и најбољих личности и појава у друштву.

Програм који већ 50 година живи и дише са својом публиком, данас је 24 часа дневно у контакту са слушаоцима на најразличитије начине – од новијих канала комуникације као што су друштвене мреже, преко смс сервиса, електронске поште, до старог доброг фиксног телефона. То је први радио који је организовао концерте уживо. И публика и слушаоци могли су да гласају за песме које су постајале хитови недеље. Пет деценија се на овом радију слуша најбоља домаћа и светска поп и рок музика, а посебна пажња посвећена је домаћој рок и поп музици и подршци квалитетним новим извођачима. Захваљујући Двестадвојци многи певачи и групе из Србије и бивше Југославије постали су највеће регионалне звезде. Неки од најбољих уметника, писаца, глумаца, музичара, новинара, водитеља, ауторитета из различитих области су радили на овом радију, а за њега су говориле неке од најважнијих и најпознатијих личности из Србије и света. Двестадвојка је посредно или непосредно заслужна за објављивање многобројних књига и музичких албума. То је радио који је већ пола века тотално другачији од других, невидљиви кућни пријатељ који уме да забави и распева слушаоце, научи их нечем новом, а истовремено да их подстакне на размишљање.

Стручна сарадња: Редакција Радио Београда 202.

Ликовно решење: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

12. март 2019.

Уметничка обрада Бобан Савић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4

908. 23,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 25

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 908. Симболичан приказ прославе јубилеја Радио Београда 202 са знаком Радио Београда 202;

Величина марке : 31,9 x 42 мм

Важе неограничено.

Флора

Гљиве

Гљиве су разнолика група организама која спада у посебно царство живог света, различито од биљака и животиња. Наука која их проучава назива се микологија. Живе често у симбиози са биљкама, могу бити паразити или разлагати остатке органских материја.

Током више од једног века миколошких истраживања у Србији овде је по први пут откривен велики број до тада непознатих врста гљива. Први примерак новооткривене врсте који неки истраживач пронађе служи да се та врста научно опише. Смешта се у научну збирку у неком музеју или другој научној установи и назива се ХОЛОТИП. Већи број холотипова врста откривених у Србији се чува у Националном фунгаријуму, збирци гљива у Природњачком музеју у Београду. Скоро целокупно организовано знање о дистрибуцији, разноликости и међусобним односима у живом свету, као и систем научне номенклатуре, заснован је на проучавању репрезентативних примерака живих бића, холотипова биљака, гљива и животиња у збиркама и музејима. Ове збирке су темељ за даља истраживања неких основних појава у живом свету: еволуције, екологије, утицаја климатских промена, биогеографије, понашања животиња, феномена у пољопривреди, па на крају и појава у друштву и култури.

Psilocybe serbica M. M. Moser & E. Horak

Војтех Линтнер, кустос из Природњачког музеја и чувени аустријски миколог Мајнхард Мозер (Meinhard Moser) открили су ову ретку врсту 1963. године на Тари, а касније је налажена и у другим земљама у Европи. Гљива је токсична и халуциногена.

Tuber petrophilum Milenković, P. Jovan, Grebenc, Ivančević & Marković

Ретка врста тартуфа коју је 2004. године открио Мирољуб Миленковић и касније објавио откриће са сарадницима. Расте у пукотинама стена што је чини јединственом међу тартуфима. До данас је пронађена само у Србији, на Тари.

Coprinopsis picacea (Bull.) Redhead, Vilgalys & Moncalvo

Необична гљива из групе гнојиштарки. Иако је по први пут откривена у Француској у 18. веку, у Србији је значајна јер се налази на амблему Миколошког друштва Србије, стручног удружења миколога.

Octospora pannosa T. Richter, M. Vega & D. Savić

Сићушна гљива, паразитира на маховини Брацхyтхециаструм велутинум. На Фрушкој гори је пронашао Драгиша Савић 2018. године. У слично време исту врсту пронашли су и научници у Немачкој, подаци су обједињени и затим је озваничено откриће нове врсте.

Стручна сарадња: др Борис Иванчевић, Природњачки музеј у Београду.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Каталошке информације

7. март 2019.

Уметничка обрада Мирослав Николић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

904. 50,00 дин (вишебојна) 25.000

905. 50,00 дин(вишебојна) 25.000

906. 50,00 дин (вишебојна) 25.000

907. 50,00 дин(вишебојна) 25.000

Табак: 16

На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)

Нацрти: 904. Приказ печурке, Psilocybe serbica; 905. Приказ печурке, Tuber petrophilum; 906. Приказ печурке, Coprinopsis; 907. Приказ печурке, Octospora pannosa

Величина марке: 31,9 x 35 мм

Важе неограничено.

150 година од рођења Махатме Гандијa

Мохандас Карамчанд Ганди (2. октобар 1869 – 30. јануар 1948) био је вођа Покрета за независност Индије. Својим необичним, али ипак моћним политичким инструментима Сатјаграхе и ненасилног протеста, Махатма Ганди инспирисао је политичке лидере и покрете за људска права и слободу широм света.

Махатма Ганди рођен је у добростојећој хиндуској породици у Порбандару (Гујарат). Још у детињству упознао је учење о толеранцији, неповређивању других људи и вегетеријанству. Студирао је права на Универзитету у Бомбају и касније Лондону. Са породицом, женом и децом, у Јужној Африци је провео 20 година као службеник у филијали једне индијске компаније, борећи се против дискриминације Индијаца у Африци.

Као оснивач филозофије под називом Сатјаграха – отпора путем масовне, ненасилне грађанске непослушности, постао је један од највећих политичких и духовних вођа свога времена.

Његов главни циљ био је борба за независност Индије која је у то доба била британска колонија. Тежио је смањењу сиромаштва, ослобађању жена и искорењивању дискриминације, с крајњим циљем да Индија постане самостална држава. Његови напори су се исплатили када је Велика Британија напокон прогласила независност Индије 15. августа 1947. године. Противници независности Индије убили су га 30. јануара 1948.

Борба Махатме Гандија за слободу и мир инспирисала је покрете за људска права широм света, а Уједињене нације су прогласиле 2. октобар, Гандијев рођендан, за Међународни дан ненасиља којим се, кроз образовање и подизање јавне свести шири порука о ненасиљу и жеља да се осигура култура мира, толеранције и разумевања.

Мотив на марки: портрет Гандија са симболичким приказом цвета лотуса у позадини.

Мотив на вињети: charkha – точак за ткање памука, симбол пасивног отпора у Индији.

Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

28. фебруар 2019.

Уметничка обрада Бобан Савић

Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4

903. 75,00 дин (вишебојна) 25.000

Табак: 8 + вињета

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрт: 903. Портрет Махатме Гандија са симболичким приказом цвета лотуса у позадини

Величина марке: 31,9x42мм

Важи неограничено.

Васкрс

Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Датум није фиксни, а израчунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е.

Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој.

На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”.

Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

Мотиви на маркама и коверти: детаљи са фресака манастира Студеница.

Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације

21. фебруар 2019.

Уметничка обрада Јакша Влаховић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

901. 23,00 дин (вишебојна) 215.000

902. 74,00 дин(вишебојна) 100.000

Табак: 25

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрти: 901. Детаљ фреске из манастира Студеница; 902. Детаљ фреске из манастира Студеница.

900. Свиња и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа

Величина марке : 31,9x35мм

Важе неограничено.

Лунарни хороскоп – година Свиње

Лунарни календар је заснован на циклусима Mесечевих мена, мада већина лунарних календара представља у ствари лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају Mесечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици.

Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен коњункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Kинески зодијак спада у најстарије познате астролошке системе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Kоњ, Kоза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Kинеска астрологија заснована је на сазнањима старих астронома и традиционалнoм кинеском календару. Она је такође повезана и са древним учењима о три хармоније – рај, земља и вода, учењем ву ксинг, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, итд.

У лунарном хороскопу, 2019. је година Свиње и почиње 5. фебруара. Особе рођене у знаку Свиње су вредне, саосећајне и дарежљиве. Имају одличну способност концентрације, па једном када себи поставе циљ, сву своју енергију уложиће да га постигну. Веома ретко траже помоћ других људи, али су врло радо спремни да помоћ пруже. Када се суоче с проблемима, Свиње ће га решити пажљиво поступајући, без обзира колико велики проблем био. Свиње имају веома снажан осећај одговорности који их тера да доврше све што почну.

Према лунарном хороскопу, 2019. ће бити година богатства и среће. Година одлична за стицање иметка и инвестирање, пуна радости, година пријатељства и љубави за све знаке зодијака; плодна година, јер Свиња привлачи успех у свим сферама живота.

Ликовно решење: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

5. фебруар 2019.

Уметничка обрада Бобан Савић

Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4

899. 23,00 дин (вишебојна) 175.000

900. 74,00 дин(вишебојна) 50.000

Табак: 25

На коверту са жигом ПД (FDC)

Нацрти: 899. Свиња и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа;

900. Свиња и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа

Величина марке : 35x29мм

Важе неограничено.

2019

Никола Тесла

Никола Тесла

Каталошке информације

23. мај 2019.

Уметничка обрада: Марина Калезић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 ¾

932. 23,00 дин (вишебојна) 2.000.000

Табак: 100 комада

Нацрт: 932. Портрет Николе Тесле

Величина марке: 23,2 x 24,65 мм

Важи неограничено.

Милутин Миланковић

Милутин Миланковић

Каталошке информације

23. мај 2019.

Уметничка обрада: Марина Калезић

Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 ¾

933. 35,00 дин (вишебојна) 200.000

Табак: 100 комада

Нацрт: 933. Портрет Милутина Миланковића

Величина марке: 23,2 x 24,65 мм

Важи неограничено.