ЈП Пошта Србије

Корени српске техничке цивилизације почињу још у средњем веку у доба владавине династије Немањића. Зачеци инжењерства су у рударско-металуршким подухватима као што је рудник Ново Брдо, и грађењу величанствених сакралних и других објеката. Обнављањем српске државе после вишевековне Отоманске власти и стварањем модерне државе у 19. веку оживело је и инжењерство у Србији. Инжењери се тада претежно школују у Аустроугарском царству и у Француској. Већ 1868. године, 3. фебруара, била је основана „Инжењерска дружина“, која је претеча данашњег Савеза инжењера и техничара Србије. Инжењерски Савез је за својих 150 година пролазио кроз разне мене али је стално био активан и друштвено препознатљив. Многи значајни инжењери и научници свих струка су били и сада су активни чланови. Први председник је био архитекта и урбаниста Емилијан Јосимовић а истакнути почасни члан Никола Тесла.

Врло значајан моменат у раду и афирмацији Савеза је била изградња зграде Дома инжењера Србије 1936. године и Новог дома инжењера „Никола Тесла“ 1967. године. Средства за изградњу домова су обезбеђивали инжењери, привредници и добротвори чиме је инжењерска интелигенција исказала значај и вољу за окупљањем и деловањем кроз форму Удружења и Савеза као израз стручног, научног и интелектуалног, те критичког ангажовања. Савез данас има преко четрдесет, што струковних, мултидисциплинарних, тематских, што градских и регионалних чланица. У његовом саставу је Развојни центар као и Инжењерска академија Србије. Активности су разноразне: окупљање, дебате, конференције, издаваштво, сарадња са другим струкама и удружењима, одржавање стручних испита, изложбе, рад са студентима, средњошколцима, младим истраживачима. Чланови савеза броје више хиљада инжењера из свих градова и општина Србије. Савез и његове чланице су невладине организације које се самофинансирају из својих активности и чланарине. Значај и улога Савеза у друштву су велики и у Србији и у широј европској и светској инжењерској заједници, што се очитује кроз видове чланства у међународним, сродним организацијама, те у домаћем амбијенту, кроз афирмацију знања и сарадњу са другим удружењима, државним органима, привредом, школством, а нарочито у бројности и квалитету својих чланова.

Мотив на марки и коверти првог дана: знак и јубиларни лого Савеза инжењера и техничара; зграде Дома инжењера Србије и Новог дома инжењера „Никола Тесла“.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар

Стручна сарадња: др Игор Марић, председник Савеза инжењера и техничара Србије

Прве Зимске Игре одржане су у Шамонију 1924. године као „Међународна зимска спортска недеља”, а назив Зимске олимпијске игре (ЗОИ) добиле су 1925. на Конгресу Међународног олимпијског комитета (МОК) у Прагу. У Шамонију је учествовало 256 спортиста из 16 држава у 16 дисциплина, док се на последњим Зимским олимпијским играма у Сочију такмичило 2780 спортиста у 98 дисциплина.

XXIII Зимске Олимпијске игре ће се одржати у Пјонгчангу у Републици Кореји од 9. до 25. фебруара 2018. године. Ово је први пут да је један град на јужној половини корејског полуострва изабран за организатора Зимских олимпијских игара, док је Сеул био домаћин Летњих олимпијских игара 1988. године. Град домаћин је изабран 6. јула 2011. године од стране МОК на седници која је одржана у Дурбану. Други градови кандидати су били Анси (Француска) и Минхен (Немачка). На овом издању ЗОИ биће одржана такмичења у 15 спортова и 102 дисциплине. Неке од нових дисциплина које ће бити представљене су: такмичење националних тимова у алпском скијању, сноуборд „big air”, масовни старт у брзом клизању и мешовити парови у карлингу.

Званичан слоган Игара је Страст. Повезаност (Passion. Connected), и односи се на свет у којем су сви повезани великом страшћу за зимске спортове.

Маскота Игара је Сохоранг (Soohorang) за чију инспирацију је послужио бели тигар, који се сматра заштитником земље домаћина Игара. Његова улога је да буде поуздани пријатељ који штити спортисте, гледаоце и све учеснике Олимпијских игара.

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски графичар

Стручна сарадња: Олимпијски комитет Србије

Лунарни календар је заснован на циклусима месечевих мена, мада већина лунарних календара представља у ствари лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају месечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен коњункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Kинески зодијак спада у најстарије познате астролошке системе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Kоњ, Kоза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Kинеска астрологија заснована је на сазнањима старих астронома и традиционалнoм кинеском календару. Она је такође повезана и са древним учењима о три хармоније – рај, земља и вода, учењем ву ксинг, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, итд.

У лунарном хороскопу, 2018. је година земљаног Пса и почиње 16. фебруара. Верује се да су особе рођене у овом знаку лојалне и поштене, љубазне, разумне и опрезне. Пас ће учинити све за особу коју сматра важном у свом животу. Добре нарави, Пас изузетно цени миран, породични живот и добре односе са најмилијима. Увек је спреман да помогне и не брине о сопственим интересима, али ако га издате, биће шокиран и повређен.

Будући да астрологија припада корпусу езотеријских учења, на маркама су представљена два уопштена архетипа, а не конкретне расе пса. Један је заснован на традиционалним кинеским приказима пса чувара који је иконолошки неретко близак лаву. На другој марки је приказано типично западњачко виђење пса, овчара, који је од свих раса изгледом најсличнији вуку, док је на коверти приказан архетип пса љубимца, који служи за забаву и задовољство укућана.

Ликовно решење: мр Бобан Савић, академски сликар

Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Православна црква слави свој Васкрс на основу јулијанског календара. Датум није фиксни, а израчунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е.

Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој. На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”. Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

Уметничка обрада марака: Aнамари Бањац, академски сликар

Шездесетих година XIX века, у доба оснивања Народног позоришта, Србија је имала једва нешто преко милион и две стотине хиљада становника а Београд је, са тек нешто више од 25.000 житеља који су становали у 3.444 куће, био једно велико село, на пола пута од отоманске ка европској цивилизацији.

После више покушаја, који датирају још од 1842, да се у Београду оснује стално професионално позориште, који су из различитих разлога били кратког даха, али су недвосмислено показали да овој земљи и њеној престоници театар треба, 1868. је основано Народно позориште у Београду. Прва представа, Ђурађ Бранковић Кароља Оберњака, одржана је (по новом календару) 22. новембра 1868. у гостионици Код енглеске краљице, која је следећих годину дана била привремени дом Народног позоришта.

По оснивању Народног позоришта, Кнез Mихаило Обреновић и Државни савет одређују нову локацију за позоришну зграду – бивши турски плац код Стамбол-капије. Кнез обнавља и давање прилога, сам приложивши пет хиљада дуката. На жалост, он није дочекао почетак радова, јер је убијен 3. јуна 1868. године, па је камен темељац поставио кнез Милан. У пролеће 1868. је организована лицитација за извођење радова, а посао је добио Е. Штајнлехнер. Градња је изведена веома брзо. Земљани радови су почели 29. маја, а камен темељац је положен 18. августа 1868. године. Зграда је стављена под кров већ јануара 1869, а прва представа у новом здању, у сали која је имала 800 места, одржана је 30. октобра (по старом календару) исте године. То је била представа Посмртна слава кнеза Михаила, слика из народног живота Ђорђа Малетића.

Данас, Народно позориште у Београду, које током године посети преко 150 хиљада гледалаца, свакодневно на две сцене изводи по две представе. И даље је јединствена и најзначајнија културна установа у Србији, која под својим кровом окупља ансамбле драме, опере и балета, хор и оркестар.

Уметничка обрада: мр Бобан Савић, академски сликар

Стручна сарадња: Народно позориште у Београду

Кечига – Acipenser ruthenus L.

Кечига je најмања јесетарска врста у Дунаву, достиже дужину до 125 цм и тежину од 16 кг. Тело је маслинасто–сиве боје, леђа су тамнија, а бокови светлији. Од својих сродника разликује се и по томе што не мигрира у море. Цео свој животни век проводи у реци, обично у зони матице, или за време зимске стагнације у дубоким депресијама речног дна.

Храни се бескичмењацима дна, у првом реду ларвама инсеката. Мрести се од априла до јуна у брзој воденој струји изнад шљунковитог дна. Јединка полаже преко стотину комада икре. Полну зрелост стиче са 4–5 година, а животни век им је око 25 година. Изузетно су комерцијалне рибе и лове се мрежама већ с пролећа.

Моруна – Huso huso (L.)

Моруна припада породици риба Acipenseridae. То су највеће рибе Дунава. Достижу дужину до 9 м и тежину од 2000 кг. Већи део живота проводе у мору где живе на дубинама од 70–180 м и на удаљености до 12 км од обале. Хране се рибом, инћунима, трљама, ситнијим пљоснатицама, главочима, али и раковима и мекушцима. У време мреста, у марту или с јесени мигрирају из Црног и Каспијског мора у велике реке. Залазе и у Дунав у потрази за погодним стаништем за мрест – шљунковитим или каменитим дном са јаким протоком воде. Женке полажу до 100 кг икре од које се прави квалитетан кавијар. Пре изградње друге Ђердапске бране, моруне су у својим узводним миграцијама долазиле чак до Братиславе. Изградњом бране њихов пут је прекинут. Због прекомерног лова и због онемогућавања мреста прекидањем миграционог пута, бројност популације моруне сведена је на минимум. Свуда где их има стављене су под заштиту. У Србији, по IUCN листи, имају статус ЕN–врсте у опасности од ишчезавања. Овај статус имају врсте за које постоји велика вероватноћа да у будућности ишчезну у природи.

Штука – Esox lucius L.

Препознатљиве су по ваљкастом облику тела са леђним перајем постављеним далеко назад, близу репне дршке. Глава има снажне вилице, пуне оштрих зуба, који су различити по изгледу у зависности од положаја. Насељавају стајаће и споротекуће слатке воде Евроазије и Северне Америке. Штуке су грабљиве рибе и сматрају се најбољим ловцима из заседе. Издужено тело штуке, покривено ситном крљушти, права је мишићна опруга, која омогућава да се при нападу постигне почетно убрзање до 11 м/с, што је рекорд међу рибама. Ипак, максималне брзине пливања штуке нису тако импонзантне и не прелазе 60 км/х. То говори да штука није упорни прогонитељ и да у случају неуспешног напада брзо одустаје од даљег гоњења плена. Штука се мрести међу првим рибама, већ крајем зиме, у нашем поднебљу од фебруара до априла. Први пут улази у мрест са 3–4 године старости. Женка, у зависности од величине, полаже 16–75 хиљада комада икре, чија инкубација, после оплођења, траје 10–15 дана. Дуговечне су врсте, живе и до 40 година.

Веслонос – Polyodon spathula (W.)

Риба веслонос природно је распрострањена у САД, у басену реке Мисисипи, укључујући реке Мисури и Охајо и њихове притоке. Насељава реке које споро теку и обично се налази на дубинама већим од 1,5 метра. У европске реке је доспела не тако давно из узгајалишта која су се акцидентно излила. Нарасте до дужине од 2,2 м и достиже тежину од око 90 кг, а животни век јој је око 55 година. Полну зрелост женке достижу у деветој, а мужјаци у шестој години живота. Карактеристична је по израштају на горњој вилици који личи на грађевинску алатку, па је многи тако и зову – мистрија. Храни се планктоном. Одрасли примерци немају зубе. Цењена је због укусног меса и икре од које се прави кавијар. Сродна је са нашим јесетарским врстама (Аципенсериформес). Као и јесетре, веслоноси имају хрскавичав скелет, тело је глатко и без крљушти, а на уснама имају четири брчића.

Стручна сарадња: Дубравка Мићковић, кустос

Природњачки музеј у Београду

Уметничка обрада марака: Анамари Бањац, академски сликар

Крагујевац

Крагујевац је данас седиште Шумадијског округа, а у 19. веку, за владе кнеза Милоша Обреновића, био је престоница Кнежевине Србије. Историјски темељ модерне Србије представља Стара црква у Крагујевцу, подигнута 1818. као престона црква, у чијој порти је, на Сретење 1835. донет и први српски устав. Крај ње је 1859. подигнута зграда Старе скупштине, у којој су 1878. обнародоване одредбе Берлинског конгреса. Интересе Србије на Конгресу, на којем је Србија постала међународно призната независна држава, заступао је Крагујевчанин Јован Ристић, дипломата и министар спољних послова.

Крајем 19. и почетком 20. века у Крагујевцу ниче нова чаршија, под архитек-тонским утицајем Пеште и Беча. Нове зграде карактеришу уличне фасаде са китњастим украсним венцима. Почетком 20. века изграђен је блок Москва, који у градски центар уноси стил сецесије. Палата окружног начелства, сазидана у најужој градској зони, представља једну од најлепших јавних зграда у Србији с почетка 20. века. Индустријски развој Србије почиње изградњом Тополивнице у Крагујевцу 1851. Између два светска рата, за потребе Војно-техничког завода, подигнуто је и насеље Стара радничка колонија, у чијем централном делу је сквер којим доминира зграда Соколане, подигнута 1929. У згради Старе чаурнице, 1884. засијала је прва сијалица у Србији, седам година пре него што је струја стигла у двор. У Згради Тополивнице данас се налази музеј Стара ливница.

После I светског рата, овде је почела пионирска производња и поправка аутомобила, која после II светског рата израста у највећу фабрику аутомобила на овим просторима, Заводе Црвена Застава.

У Крагујевцу се налази и најстарија гимназија у Србији, а у њеној непосредној близини је Књажевско-српски театар. Обе установе је основао кнез Милош Обреновић, гимназију 1833, а позориште 1835.

Омиљено шеталиште Крагујевчана, Велики парк, формиран је у 19. веку по узору на француске паркове, а пешачком стазом повезан је са меморијалним комплексом Шумарице.

Мотиви: на марки – Крагујевац, старо градско језгро; на вињети – Трг Јована Ристића; FDC – Велики парк

Стручна сарадња: Снежана Милисављевић, директорка Градске туристичке организације „Крагујевац”

Уметничка обрада: Мирослав Николић

Суботица

Град Суботица се налази на северу Републике Србије, дуж главних европских коридора и између две реке, Дунава и Тисе. Изванредно културно наслеђе, богато украшене грађевине у стилу сецесије по којима је Суботица препознатљива, мултикултурални дух и европски шарм су одлике које чине овај град другачијим. Суботица је позната по својој опуштеној атмосфери, доброј храни и квалитетним винима. Фестивали, догађаји, концерти, живописан културни живот током целе године, разлог су више за посету Суботици, која нуди пуно занимљивих места за одмор и разоноду, као и за многобројне активности око језера, на ергелама, салашима, у шумама и ловиштима.

Палић, језеро и насеље са истим именом, налази се 8 километара источно од Суботице. Он увек нуди нешто ново и непоновљиво, а сваке сезоне су садржаји на њему све богатији. Изванредни објекти са почетка 20. века (Водоторањ, Велика тераса, Женски штранд и Музички павиљон), прелеп парк, препознатљиво језеро, као и мир и тишина, чине Палић идеалним простором за одмор и уживање. На Палићу је могуће одсести у хотелима високе категорије, реновираним луксузним вилама изграђеним у такозваном „палићком стилу” или многим објектима приватног смештаја. Одлични ресторани и кафићи, спортски и рекреативни терени, три плаже, термални базен, Зоолошки врт, бициклистичке и пешачке стазе, низ разноврсних догађаја, динамичан културни живот, могућности забаве и додатни садржаји чине свеобухватну понуду туристичког центра Палић.

Мотиви: на марки – панорама Суботице са мотивом Градске куће и синагоге; на вињети – Парк Ференца Рајхла са зградом Савремене галерије Суботица, делом архитекте Ференца Ј. Рајхла; ФДЦ – Палићко језеро.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић

Стручна сарадња: Нешо Радуловић, в.д. директор ТО града Суботице

Српски Рјечник, истолкован њемачким и латинским ријечма.

Скупио га и на свијет издао Вук Стефановић.

Српски Рјечник Вука Стефановића Караџића штампан је у штампарији јерменског манастира у Бечу 1818. године. Садржи 26 270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Речи су протумачене (преведене) немачким и латинским описима и изразима.

Грађу за израду речника српског језика Вук Караџић почео је да сакупља још 1815. године на наговор Јернеја Копитара (1780–1844), цензора за словенске језике бечке дворске библиотеке. Вук је током 1815–1816. године боравио у манастиру Шишатовац где је, уз помоћ пријатеља, песника Лукијана Мушицког (1777–1837) обрађиво речи које ће се наћи у речнику. Рукопис је био завршен већ 1816. године, али због недостатка средстава и полемика са неистомишљеницима објављен је 1818. године. Рјечник садржи предговор, списак пренумераната, граматику и таблицу са српским, неколико славенских и западних азбука ради њиховог међусобног упоређивања. Сам речник штампан је у два ступца на свакој страни листа и броји 928 стубаца. Предговор Рјечнику Вук је написао у облику расправе упућене неистомишљеницима с којима је био у полемици. На крају текста предговора стоји датум 10. октобар 1818. године. Такође, био је свестан мањкавости које су биле присутне у првом издању Српске граматике која је штампана 1814. године, па је у Српском Рјечнику објавио и друго, проширено издање. Стога је ово прво издање речника било једно од најважнијих корака у борби за језик јер је постављало за основу књижевног језика чист народни језик. Друго издање српске граматике је само шест година касније (1824) на немачки језик превео немачки писац Јакоб Грим (1785–1863).

Уметничка обрада марке: Марија Влаховић, академски графичар

Стручна сарадња: мр Елиана Гавриловић, Музеј Вука и Доситеја, Београд

„Газела”, мост преко којег пређе и до 165.000 возила дневно, најпрометнији је београдски мост који спаја обале Саве. Захваљујући неуобичајеној конструкцији, мост из профила подсећа на газелу у трку, отуда и име „Газела”. Конструисан је комбинацијом система греде и лука, нема класичан лук који га носи, а не стоји ни на стубовима, што је решење које је код нас први пут примењено управо на овом мосту. Градњу моста извело је предузеће „Мостоградња“ из Београда, у сарадњи са „Гошом“ из Смедеревске Паланке, а мост је свечано отворен 4. децембра 1970. Током тестирања оптерећења моста, за шта је била ангажована тадашња ЈНА, на мосту су били, према старом витешком обичају, главни пројектант професор Грађевинског факултета Милан Ђурић и градоначелник Београда Бранко Пешић. „Газела” је комбинација греде и олука, дугачка је 332 m, а широка 27,5 m. Укупна ширина коловоза је 21,8 m. Делом дужине моста постоје и две пешачке стазе ширине по три метра. „Газела” се изнад Саве издиже 22,8 m током средњег водостаја.

Нови Друмско–железнички мост у Новом Саду, подигнут је на месту „Жежељевог моста”, друмско–железничког бетонско лучног моста на Дунаву, између Новог Сада и Петроварадина, који је изграђен 1961. године а срушен током НАТО бомбардовања 23. априла 1999. године. Главни пројектант новог моста, инжењер Александар Бојовић, израдио је решење које дели бројне заједничке тачке са оригиналним решењем инжењера Жежеља. Нови мост има два железничка колосека, две друмске траке и две пешачке стазе, а ослоњен је на пет стубова и састоји се од четири просте греде спрегнутих гредних конструкција са распонима 27 m и 48 m и челичних лучних конструкција распона 177 m односно 219 m. Коловозна конструкција свих распона је спрегнута челик-бетон. Овај мост сада је дугачак 474 m, од којих 220 m припадају великом луку, 180 m малом луку, а ту су још и прилазни мост са новосадске стране од 48 m и прилазни мост од стране Петроварадина дугачак 26 m. Велики лучни мост тежи чак 6.400 t а мали 4.800 t, док је ширина моста 31,60 m.

Уметничка обрада марке: мр Бобан Савић, академски сликар

Стручна сарадња: проф. др Бранко С. Божић, декан Грађевинског факултета у Београду

Поштанско-телеграфско-телефонски музеј у Београду ради у саставу Јавног предузећа „Пошта Србије”. Музеј спада у техничке музеје и бави се заштитом, прикупљањем, проучавањем и излагањем предмета и докумената у вези са радом и развојем поштанског, телеграфског и телефонског саобраћаја.

ПТТ музеј је основан 31. јула 1923. године, када је Министарство пошта и телеграфа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донело Правилник о музеју. Фон ПТТ музеја се у прво време налазио у згради Министарства пошта и телеграфа, у Делиградској улици 49, а од 1930. године био је смештен на петом спрату новоизграђене зграде Министарства у Палмотићевој улици 2, али није био отворен за јавност.

Значајно раздобље за ПТТ музеј представља период од 1950. године па до отварања музеја за посетиоце 1958. године, када се интензивно радило на прикупљању, сређивању, систематизацији и научној обради архивске грађе и експоната.

ПТТ музеј је свечано отворен за јавност 14. јуна 1958. године, поставком која је остварена у складу са тадашњим најсавременијим концептима презентације музеалија.

Схватајући значај музеја као институције, ЈП ПТТ саобраћаја „Србија” је 2010. године приступило изради и реализацији пројекта реконструкције музеја и нове сталне поставке музеја. Реконструкцијом је обухваћен целокупни изложбени простор музеја, депои за чување експоната и библиотека музеја, a све је урађено у складу са најновијим музеолошким стандардима за излагање и чување музејских експоната. У исто време, набављена је и најсавременија аудио и видео опрема за потребе одржавања презентација, предавања и радионица у оквиру музеја.

Поставка музеја подељена је у шест целина и представља хронолошки приказ развоја ПТТ саобраћаја од 1815. године до данас, са различитим експонатима који међузависно и узајамно осветљавају, поред историје комуникација и социјалну, културну и економску историју модерне српске државе. Нов, реконстурисан простор музеја и нова стална поставка свечано су представљени јавности 7. јуна 2013. године.

Стручна сарадња: Поштанско-телеграфско-телефонски музеј, Београд

Уметничка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

200 година од рођења Ивана Сергејевича Тургењева

Најзначајнији представник руског реализма, Иван Сергејевич Тургењев, приповедач и романописац, рођен је 9. новембра 1818. године у Орелу, недалеко од града Мценска.Опробао се у свим књижевним жанровима и постигао завидне успехе, посебно у романима, али је изнад свега био приповедач, ненадмашан у лирском приповедању. Прво дело, поему Параша је објавио 1843. Реалистично је приказивао животне прилике руских кметова и њихових господара, због чега је имао и неприлика с влашћу. Поводом смрти Николаја Гогоља написао је некролог који је, упркос забрани, штампан, због чега је осуђен на месец дана затвора, мада је прави повод у ствари била његова збирка приповедака Ловчеви записи. Позната његова дела су збирка новела Ловчеви записи (1852), романи Руђин (1856), Племићко гнездо (1859), Очеви и деца (1862) те збирка Песме у прози (1878). Уз Достојевског и Толстоја допринео је да руска књижевност добије светски статус, а његов роман Очеви и деца сматра се једним од најважнијих романа 19. века. Умро је 3. септембра 1883. године у Буживалу у Француској.

175 година од рођења Косте Трифковића

Књижевник Коста Трифковић родио се 20. октобра 1843. у Новом Саду. Гимназију је завршио у Ријеци, а правне науке студирао је у Дебрецину, Пожуну и Кошицама. Службовао је у Новом Саду, као градски бележник и сенатор, а бавио се и адвокатуром. Био је присталица и сарадник Милетићеве Народне странке. Био је потпредседник Матице српске, а свесрдно је помагао и рад Српског народног позоришта у Новом Саду; обновио је књижевни лист Јавор. Још у гимназији писао је песме по угледу на Бранка Радичевића и драмске саставе под утицајем Молијера, али је његова права списатељска вокација била комедија – творац је једночинки Француско – пруски рат, На Бадњи дан, Честитам, Школски надзорник, као и веселе игре у три чина, Избирачица. Иако је дошао као Стеријин наследник, Трифковић није наставио његову комедиграфску нит. Уместо комедија карактера и нарави, Трифковић је писао комаде по узору на савремене француске комедиографе, негујући нову комедију, комедију заплета и интриге. Умро је у Новом Саду, 19. фебруара 1875.

150 година од рођења Максима Горког

Алексеј Максимович Пешков, познатији као Максим Горки, рођен је 28. марта 1868. у Нижњем Новгороду. Врло рано остао је без родитеља, па је живео са дедом и бабом. Деда га је често тукао и убрзо избацио на улицу.

Иако самоук као писац, Горки је створио дела због којих је постао један од најпревођенијих руских писаца у светској књижевности. Пет пута је номинован за Нобелову награду, али је никада није освојио.

Прву приповетку Макар Чудра објавио је 1892, када је и настао псеудоним Максим Горки. Најпознатија дела су му приповетке Две скитнице, Старица Изергиљ и Челкаш, новела Коновалов, лирска песма Песма о соколу и лирска песма у прози Весник Буре; драме Малограђани, На дну, Летњиковац, Деца сунца, Јегор Буличов; романи Фома Гордејев, Троје, Исповест, Окуров, Живот Матвеја Кожемјакина, Детињство, Моји универзитети, Живот Артамонових, Живот Клима Самгина. Своје најзначајније и најпознатије дело, роман Мати, написао је 1907. године, док је био у изгнанству.

Важио је за моралног и честитог човека. Бранио је интересе сиромашних и борио се за већа радничка права а истина је била идеал ком је тежио. Својим делима допринео је стварању социјалистичког реализма као уметничког правца.

Умро је 18. јуна 1936. у Москви.

150 година од рођења Алексе Шантића

Алекса Шантић рођен је у Мостару, 27. маја 1868. Отац му је умро док је Алекса био сасвим мали, па је живео у породици свог стрица. Школовао се за трговца у Љубљани и Трсту, а 1883. вратио се у Мостар и почео да ради у трговачкој радњи покојног оца.

Прву песму објавио је 1886, а прву збирку песама 1891. године. Сарађивао је у Голубу, Босанској вили, Новој Зети, Јавору и Отаџбини. 1888. основао је Српско певачко друштво Гусле, чији је први председник, а 1896, када је покренута Зора, био је један од њених првих уредника.

Песник родољубља, национално и социјално угроженог српског народа, али и емоционалног бола и љубавне чежње, Шантић је своја највећа дела, спев Хасанагиница, збирку песама На старим огњиштима, драме у стиху Анђелија, Немања и Под маглом, песме Емина, Не вјеруј, Остајте овдје, Претпразничко вече, Што те нема?, Вече на шкољу, О класје моје, Моја отаџбина, Ми знамо судбу, Бока, Под крстом, Ковач, створио на размеђу 19. и 20. века.

Песнички узори били су му Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних књижевника највише је поштовао Хајнриха Хајнеа. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 3. фебруара 1914.

Умро је у Мостару 2. фебруара 1924.

125 година од рођења Милоша Црњанског

Књижевник, есејиста и новинар, Милош Црњански рођен је у Чонграду, 26. октобра 1893. Основну школу учио је у Панчеву а гимназију у Темишвару. 1913. одлази на студије у Беч, али наредне године бива мобилисан и као аустроугарски војник ратује у Галицији. Након рата, у Београду 1919. године уписује студије књижевности. Дипломирао је 1920. године, на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Исте године постаје и један од уредника новосадског часописа Дан. У Српском књижевном гласнику 1920. објављује, уз две своје песме, Суматра и Стење, и лирски манифест нове поезије, Објашњење Суматре. Поему Стражилово објавио је 1921. године. Црњански припада генерацији првих послератних модерниста у српској књижевности, а његови романи Дневник о Чарнојевићу (1921), Сеобе (1929) и Роман о Лондону (1972) убрајају се у најзначајнија дела српске књижевности. Од 1923. био је новинар, прво Политике, па онда Времена. 1928. године постао је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. По избијању Другог светског рата одлази у Лондон у емиграцију, а 1965. се враћа у Југославију. Умро је 30. новембра 1977. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.

100 година од рођења Александра Исајевича Солжењицина

Александар Исајевич Солжењицин, руски писац, нобеловац и дисидент, рођен је у Кисловодску, 11. децембра 1918. Писац, драматург и историчар, био је члан Српске академије наука и уметности од 1994. и Руске академије наука од 1997. Студирао је на Физичко–математичком факултету у Ростову на Дону. По избијању Другог светског рата добровољно се пријавио у војску и напредовао до заповедника артиљеријске бригаде, али је због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен 1945. и као официр совјетске војске право с фронта прогнан у Сибир. Рехабилитован је 1956. али је прогањан и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974. У Русију се вратио тек након две деценије. Његово ставаралаштво обележило је искуство из сибирских логора, које је као тему увео у књижевност. Најпознатија његова дела су књига Архипелаг Гулаг, приповетке Један дан Ивана Денисовича, Матрјонини дани, романи У кругу првом, Одељење за рак, Август Четрнаесте, Црвени точак, Русија у провалији, критичка аутобиографија Борио се шут с рогатим, драме Гозба победника, Заробљеници, Светлост која је у теби... Солжењицин је добио Нобелову награду за књижевност 1970. године, као најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. Умро је у Москви, 3. августа 2008.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар

Споменик природе „Слапови Сопотнице”

Слапови Сопотнице налазе се у југозападној Србији, у атару истоименог села надомак Пријепоља, на западним падинама планине Јадовник. У изворишном делу речице Сопотнице, на дужини од око 500 m, наталожене су моћне наслаге бигра у виду заравњених лепезастих тераса. Терасе су распоређене у шест нивоа, а међусобно су одвојене одсецима различитог нагиба и висине. Између прве, најниже, и друге терасе, налази се и највећи, 20 метара висок, водопад. Слапови Сопотнице сматрају се водом најбогатијим у Србији.

Влада Републике Србије је на основу Студије заштите коју је израдио Завод за заштиту природе Србије 2005. године, донела Уредбу и прогласила Споменик природе Слапови Сопотнице заштићеним природним добром I кaтeгoриje, од изузетног значаја.

др Сава Симић, Завод за заштиту природе Србије

Споменик природе „Церјанска пећина”

Споменик природе Церјанска пећина налaзи се у околини Ниша у источној Србији. Церјанска пећина је сложени подземни карстни систем развијен дуж канала у више нивоа, са разноврсним пећинским накитом и сложеним диверзитетом пећинске фауне. Посебну вредност пећине чине ретки пећински украси – хеликтити који се, супротно физичким законима и земљиној тежи, формирају и пружају у свим правцима услед утицаја специфичних процеса кристализације. Новим открићима у Споменику природе „Церјанска пећина” утврђена је повезаност пећине са Крављанском јамом. Са новооткривеним каналима дужина система Церјанске пећине износи 7.149 m, што је чини другом најдужом пећином у Србији.

Влада Републике Србије је на основу Студије заштите Завода за заштиту природе Србије 1998. године донела Уредбу о заштити Споменика природе Церјанска пећина чиме је пећина заштићена као природно добро I кaтeгoриje од изузетног значаја.

др Драган Нешић, Завод за заштиту природе Србије

Уметничка обрада: Мирослав Николић

После осам година пoста Србија је изборила одлазак на једно велико такмичење, а успех је већи ако се зна да се наша репрезентација пласманом на Светско првенство у Русију поново налази међу 32 најбоље селекцијe света. Ивановић и другови обрадовали су нацију одличним партијама на путу до Русије, окончали су квалификације испред Републике Ирске, Велса и Аустрије, а цела нација се нада да ће и на самиту најбољих селекција на планети показати да се Србија налази у друштву које заслужује. На Светском првенству у Русији селекција коју води Младен Крстајић налази се у Групи Е заједно са Бразилом, Швајцарском и Костариком.

Прву утакмицу наша репрезентација игра 17. јуна у Самари, а ривал ће јој бити Костарика. Пет дана касније у Калињинграду Орлове очекује дуел са Швајцарском, а права посластица за фудбалску планету биће сусрет између Србије и Бразила који се игра 27. јуна у Москви. Две првопласиране селекције избориће пласман у нокаут фазу такмичења. Прво појављивање самосталне Србије било је на Светском првенству у Јужној Африци 2010. године, где смо остварили историјску победу против Немачке, али због сплета несрећних околности и неочекиваних пораза од Гане и Аустралије нисмо успели да прођемо групу. И тада и сада амбиције су нам увек велике, у складу са нашом традицијом и менталитетом. Сан је наравно да се приреди право мало чудо и понови успех који је некад Југославија остварила на првом СП у Уругвају 1930. када смо освојили треће место или 32 године касније када су Шекуларац и другови били четврти на планети.

Светско првенство у Русији биће, према најави домаћина, али и ФИФА, најбоље до сада организовано првенство. Нови стадиони, огромно интересовање навијача из целог света и имена највећих асова гарантују спектакл. Србија жели да се покаже у правом светлу, имамо играче који играју у јаким европским лигама, оне који су гладни успеха и у дресу са најдражим грбом. Због тога и вера да ће од 14. јуна до 15. јула колико траје СП у Русији цела нација бити репрезентација. За Србију у Русији!

Стручна сарадња: Фудбалски савез Србије

Уметничка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар

Бео зоо врт примио је прве становнике давне 1936. године, а данас се простире на седам хектара Београдске тврђаве и има више од 200 врста и 1200 животиња. По броју природних размножавања београдски зоолошки врт данас је на самом врху у Европи. Беби зоо врт, у оквиру Зоолошког врта града Београда, изграђен је 1995. године и у њему су током година смештане разне врсте младунаца. Одмах је постао омиљено место посетилаца, нарочито најмлађих. Ту се деца друже са патуљастим козама и разним другим врстама којима је Беби зоо врт привремени дом.

Патагонијска мара (Dolichotis patagonum)

Патагонијска мара је крупни јужноамерички глодар који насељава Аргентину, а природно станиште су му шуме. Помало налик на зеца, има препознатљиве дугачке уши и дугачке удове. Одрасла мара достиже између 69-75 cm са репом од 4-5 cm, а тежи 8-16 kg.

Парови остају заједно цео живот, често у групама и од по 29 парова, што им омогућава бољу заштиту од грабљивица. Док један пар обилази своје младе, други парови их чувају кружећи око легла. Паре се од августа до јануара. Женке плод носе 100 дана, а младе на свет доносе у јазбинама, у којима може бити од једног до 22 легла. Младунчад у јазбини остају прве три недеље живота, а након 13 недеља спремни су за самосталан живот.

Црни лабуд (Cygnus atratus)

Птица црног перја и јарко црвеног кљуна, насељава југоисток и југозапад Аустралије. Може да нарасте до 1,4 m а тежи од 6-9 kg, са распоном крила у лету од 1,6 до 2 m.

Ове птице цео живот проводе са истим партнером. Гнезде се од фебруара до септембра, повремено у великим колонијама. Обично женка прави гнездо у које полаже 5-6 јаја, на којима са мужјаком лежи од 35 до 48 дана. Птићи гнездо не напуштају прве 2-3 недеље живота. За летење су способни већ са шест месеци, али уз родитеље остају око девет месеци.

Црни лабудови су у 19. в. доспели у разне земље као украсне птице, али су временом побегли и у дивљини формирали стабилне популације.

Арктички вук (Canis lupus arctos)

Поларни, арктички или бели вук, настањује Северну Канаду, Аљаску и делове Гренланда, најнегостољубивије поларне области света, које не настањују чак ни Ескими. Бело крзно им је веома меко и густо, дуге длаке. Уши су им округле и мале, а њушка и удови краћи, што им тело чини здепастим. Сурови услови у којима обитавају довели су до веома изражене повезаности унутар чопора, којег чини 7–10 јединки, мада их може бити и до 30.

Паре се у марту, а скотне вучице напуштају чопор у потрази за погодном јазбином како би донеле младунце на свет. При рођењу, младунци су слепи, глуви и беспомоћни и потпуно зависе од мајке. Тек након месец дана од рођења мали вукови могу да почну да једу месо, па од тог тренутка и чопор почиње да учествује у њиховом одгоју.

Патуљаста коза (Capra hircus)

Патуљаста коза је мала раса домаће козе, која потиче из западне Африке, Камеруна. Врло интелигентна и живахна животиња скромних захтева, која се изузетно лако гаји, достиже висину од 40 (женка) до 58 цм (мужјак), а може бити тешка и до 40 кг. На свет донесе, након пет месеци ношења, од 1-4 младих који, као праве козе, одмах након рођења скачу на ноге, траже виме и сисају мајчино млеко.

Због својих добрих особина патуљаста коза је атракција за најмлађе посетиоце зоо вртова, а у Бео зоо врту се налази слободна, ван кавеза.

За мотиве марака и коверата коришћене су фотографије Зорана Рајића, Марије Бојовић и Надежде Скочајић.

Стручна сарадња: Србољуб Алексић, директор Зоолошког врта града Београда

Уметничка обрада: Надежда Скочајић, дипл. графичар

175 година од рођења Антона Коха

Антон Кох (Сомбор, 7.1.1843. – Будимпешта, 8.2.1927.), након завршетка студија у Пешти, од 1869. постаје сарадник геолошког института у Пешти и одлази на усавршавања у Беч и Бон (1869–1970). У Клужу је 1872. изабран за професора геологије и минералогије, а 1895. је изабран за академика и прелази у Будимпешту, где као професор геологије и палеонтологије наставља свој рад. Од 1864. почиње да анализира трахите и води геолошка истраживања Фрушке горе. Тема његове приступне беседe Мађарској академији наука је била геологија Фрушке горе (представља прву монографију и геолошку карту Фрушке горе). Његов научни опус се огледа на више поља: саставио је преглед минерала Трансилавије (1885), обрадио терцијар Тран-силванијског басена (1894, 1900), бавио се анализом соли, документовано пратио земљотресе и анализирао метеорите Трансилваније; проучавао је геологију Пилиша и Вишеградске горе. Последњих година свог живота истраживања је усмерио на палеонтологију и историју геологије. У његову част, 34 фосила носе његово презиме.

Стручна сарадња: др Тивадар Гаудењи, секретар Секције за историју геологије Српског геолошког друштва

150 година од рођења Владимира Димитријевича Ласкарева

Владимир Д. Ласкарев (Бирјуч, Русија, 26. јун 1868 – Београд, 10. април 1954), геолог и минералог, завршио је Универзитет у Одеси, специјализацију у Бечу и магистрирао у Одеси 1903. Докторску дисертацију одбранио је 1916. у Кијеву. Радио је као професор геологије на Универзитету у Одеси, а у Београд је дошао 1920. као већ познати стручњак са богатим искуством које је стекао обилазећи бројне геолошке локалитете Европе. Предавао је палеонтологију на Београдском универзитету. Главна област проучавања Ласкарева била је стратиграфија неогена и квартара. Руководио је израдом детаљне геолошке карте околине Београда. Увео је термин „Паратетис“ у геолошку литературу и праксу. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1932. године, а прави 1947. Од 1948. био је редовни члан Српске академије наука. Био је управник новоствореног Геолошког института Српске академије наука (1947), почасни члан Минералошког друштва у Петрограду, члан Волинског друштва природњака и Дњестровског друштва природњака.

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности

Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар

150 година од рођења Стевана Бошковића

Стеван Бошковић (Зајечар, 10. мај 1868 – Београд, 9. мај 1957) био је утемељивач Војногеографског института и његов начелник од 1901. године, као и суоснивач Географског друштва, са Јованом Цвијићем, 1910. Школовао се у Зајечару, Крагујевцу и Београду (1886–1889), а затим у Петрограду, на Војно-топографској школи, Николајевској генералштабној академији и Главној астрономској опсерваторији Руске академије наука, у Пулкову, (1892–1899). По повратку у Србију 1900. године, као начелник Географског одељења Генералштаба, радио је на тригонометријској мрежи Краљевине Србије. У Загребу је 1919. године учествовао у оснивању Друштва геометара Краљевине СХС, био изабран за председника и, касније, доживотног почасног члана. У чин генерала је унапређен 1923. године, а 1929. је основао Вишу геодетску школу Војногеографског института. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1932. године, а од 1955. за редовног члана Српске академије наука.

150 од година рођења Михаила Петровића Аласа

Михаило Петровић Алас (Београд, 24. април 1868 – Београд, 8. јун 1943) школовао се на Великој школи у Београду (1885–1889) и, као први странац, у престижној École Normale Supérieure у Паризу. Академску диплому из хемије стекао је 1891, из математике 1892, а из физике 1893. године. Докторат из математике одбранио је 1894. и исте године постао професор Велике школе (данашњег Универзитета у Београду), где је 1895. основао Математичку библиотеку. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1897. Објавио је 14 монографија и око 260 научних радова, уз низ књижевних и историјских списа. Од оснивања Београдског универзитета 1905. био је редован професор, а декан Филозофског факултета у два маха 1908–1910. године. Импозантно свестран, изумео је даљинар (1910), специјално сврдло (1913), бројчаник вечитог календара (1917) и подморнички дубиномер (1918). Учествовао је у научној експедицији на северни поларни круг 1931. и 1933, а на јужни 1935. Мобилисан је 1941, у 73. години живота, потом заробљен, а из заробљеништва је пуштен недуго пред смрт.

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности

Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар

Због географског положаја, природних лепота оличених у бањама, језерима, планинама и селима, те великог броја међународних културних догађаја, Србија је привлачна све већем броју туриста.

Најстарија туристичка дестинација и најпосећенија планина у Србији, Златибор, ове године обележава 125 година организованог туризма, с подсећањем на 20. август 1893. године када је овде утемељена туристичка делатност. Тог дана је на народном окупљању код златиборског извора Кулашевац краљ Александар Обреновић допустио да се овде озида чесма и тај извор преименује у Краљеву воду, из које се и сада освежавају туристи Златибора. Ова чесма је први зидани објекат на планини, после чије градње крећу масовније туристичке посете и подизање летњиковаца за одмор.

Почетком 20. века на Златибор долази још једна крунисана глава, краљ Петар I Карађорђевић, да тражи лека за своје здравље, а потом и да се одмара. Тада се овде гради први хотел – „Краљева вода”, пекара, виле. У међуратно доба ничу туристичка здања на четири локалитета: у Рибници, Краљевој Води, на Палисаду и Оку. Одмор на Златибору постаје питање престижа београдске господе.

Поратно време доноси синдикални туризам, градњу викендица и хотелски бисер „Палисад” у коме се тадашња власт радо проводила. Данас је Златибор модерно туристичко место са низом садржаја, апартманским комплексима и десетинама савремених хотела, за потпун одмор током целе године. Дестинација у тренду, са све више странаца, која управо обара рекорде у посети (270.000 посетилаца годишње) у својој 125 година дугој историји туризма. Овде је и Ски центар „Торник”, затим највећи забавни „Дино парк”, авантура паркови, Стопића пећина с бигреним кадама, водопад у Гостиљу, Музеј „Старо село” у Сирогојну, пруга уског колосека „Шарганска осмица” у оближњој Мокрој Гори... А главна атракција чија је градња недавно почела – панорамска „Голд гондола”, најдужа једножична на свету – ускоро ће са 55 кабина спојити центар Златибора са највишим врхом Торником.

За мотиве марке и коверта коришћене су фотографије TO „Златибор” и Надежде Скочајић

Стручна сарадња: Владимир Живановић, директор ТО „Златибор”

Уметничка обрада марке: Надежда Скочајић, академски графичар

У непосредној близини Пожаревца, на самој десној обали Велике Мораве, кнез Милош Обреновић је 1858. подигао летњиковац за своју жену и децу. Уз конак је подигао и неколико штала у којима је држао своје коње, можда једине приватне коње у Србији турског времена.

Ово имање, названо Морава, и све коње на њему, 1860. кнез Милош је поклонио држави. Ергела, која је тада била друга по величини у Србији, ушла је у састав Завода за коњарство Добричево код Ћуприје. Управа Завода је касније премештена у Пожаревац, а потом на Милошево имање Морава, које је кнез Михаило Обреновић, у част мајке Љубице назвао Љубичево.

Почетком 20. века, Љубичево је било коњарска институција европског ранга, са око 500 грла племените расе, пастувима из Цариграда и омицама из Аустрије. Током деценија, ергела је преживела бројне недаће националне историје, али је увек након тешких дана долазио препород. У више наврата је претрпела пустошења, а 1965. године је обновљена на иницијативу коњичког клуба Вељко Дугошевић.

Обнављање ергеле било је подстакнуто и одржавањем Љубичевских коњичких игара, међународне спортско-туристичке манифестације која је настала још 1964. године, као одраз традиције народа стишког и поморавског краја, и његове вечне љубави према племенитој животињи – коњу.

Свечани дефиле учесника кроз град обележава почетак Љубичевских коњичких игара. Пре параде, претходни витез Љубичевског вишебоја предаје на чување сабљу градоначелнику Града Пожаревца, који је након завршетка Игара предаје новом победнику Љубичевског вишебоја.

Поред галопских и касачких трка, даљинског јахања (endurance), такмичења у прескакању препона, волтижовања деце, изложбе коња и трка запрега, ова манифестација има и јединствено такмичење у свету – Љубичевски вишебој. У овом такмичењу, храбри витезови на коњима надмећу се у пет традиционалних дисциплина: гађање топузом, стрелом, копљем, сеча сабљом и курирско јахање. Победнику припада титула Витеза Љубичева, црвени витешки плашт и сабља.

Стручна сарадња: Сандра Шарчевић, дипл. географ-туризмолог, Туристичка организација Града Пожаревца и Јелена Вуказић, дипл. филолог, директор Туристичке организације Града Пожаревца.

Стручна сарадња: Владимир Живановић, директор ТО „Златибор”

Уметничка обрада марке: мр Бобан Савић, академски сликар.

Манастир Ресава, данас познатији под именом Манасија, задужбина је деспота Стефана Лазаревића, српског владара, сина кнеза Лазара и кнегиње Милице, витеза Реда Змаја, просветитеља и покровитеља уметности и културе.

Убраја се у врхунска остварења српске архитектуре касног средњег века, а његову посебност представља утврђење, осмишљено по свим правилима средњовековне фортификације и саграђено са циљем да брани манастирско насеље. По сведочењу Константина Филозофа, градња манастира је почела 1407. а завршена 1418. Градњом манастира са храмом Свете Тројице деспот је желео да за живота подигне себи гробну цркву-маузолеј.

Црква Св. Тројице, средишњи објекат манастира, припада групи моравских споменика развијеног типа, а непосредни узор за ову грађевину био је маузолеј кнеза Лазара. Тако је у Ресави усвојен план развијеног уписаног крста комбинованог са триконхосом, претходно већ остварен у Раваници и Љубостињи. Разнородни елементи и градитељска искуства, пре свега деспотовог времена али и немањићких задужбина, на изузетан начин спојени су у цркви Св. Тројице у складну целину. Наос је правоугаоне основе, на источној страни завршен троделним олтарским просторoм са изнутра полукружним апсидама.

Споља, средишња апсида је петострана док су бочне тростране. Припрата манастирске цркве квадратне је основе, а њена ширина одговара ширини наоса. Горња сводна конструкција изведена је, као и у наосу, у облику развијеног уписаног крста. У унутрашњости припрате делимично је сачуван камени под израђен од белог мермера, зелене серпентинске брече и црвеног кречњака. Живопис Манасије по својој лепоти спада међу најзначајнија остварења у средњовековном српском сликарству. Најбољи живописци онога доба осликали су фреске изванредне лепоте, аристократске елеганције, раскошног колорита и истанчане духовне поруке.

Мотив на марки: манастирска црква Св. Тројице са остацима трпезарије и кулама утврђења у позадини. Мотиви на вињетама: Централна вињета табака – ктиторска фреска на западном зиду наоса; Доња вињета – фреска Свети ратници Арета, Нестор и Никита, северна певница; Горња вињета – фреска Силазак Св. духа на апостоле, улаз у наос; Вињете лево и десно у табаку – манастир Манасија.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Епархија браничевска

Уметничка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

Седамдесетогодишњи пут пријатељских и партнерских дипломатских односа, пуних међусобног поверења и разумевања између Србије и Индије, започео је 8. децембра 1948, свега годину дана након што је проглашена незaвисност Републике Индије – круна борбе индијског народа и учења великог Махатме Гандија да је коначну победу могуће извојевати ненасилним активизмом, мирним начином и без проливања крви.

Покрет несврстаних земаља био је форум у коме су, после успостављања дипломатских односа, тадашња СФР Југославија и Република Индија оствариле блиску сарадњу и профилисале се као значајни фактори међународног мира и стабилности. Остаће забележене речи индијског премијера Џавахарлала Нехруа изречене током посете Београду 1955. године: Раздаљина која нас дели нестала је у сусрету наших мисли и положени су темељи за пријатељство које ће, верујем, бити трајно.

У деценијама које су уследиле низали су се бројни сусрети који су допринели јачању билатералне сарадње, као и положаја две земље на међународном плану. Посета Индији тада премијера, данас председника Републике Србије Александра Вучића ради учешћа на Vibrant Gujarat Summit јануара 2017. године, званична посета првог потпредседника Владе и министра спољних послова Ивице Дачића маја 2018. године, као и потпредседника Републике Индије Венкаиаха Наидуа Србији септембра 2018. године, представљају израз неоспорног опредељења две земље да наставе путем интензивног билатералног дијалога и јачања свеукупне сарадње. Република Србија и Република Индија међусобно су пружале руку пријатељства и солидарности у најтежим тренуцима, а настојања за поштовање међународног права и принципа територијалног интегритета и суверенитета држава, заједнички су именитељ спољне политике обе државе и у деценијама које долазе.

Мотиви на маркама: Никола Тесла, Свами Вивекананда

Стручна сарадња: Министарство спољних послова Републике Србије

Уметничка реализација марака: марка „Никола Тесла“ – мр Бобан Савић, академски сликар; марка „Свами Вивекананда“ – индијска уметница Гулистаан

„Радост Европе” је највећа и најстарија међународна манифестација дечјег стваралаштва, установљена давне 1969. године поводом Светског дана детета. Сваке године, почетком октобра, у Београд стижу деца из многих земаља Европе – да играју, певају, глуме, излажу своје ликовне радове, а пре свега да се друже и добро забављају. Скоро да нема европске земље чија деца, у ових 49 година трајања манифестације, нису била гости Београда.

Део манифестације „Радост Европе” од 1998. чини и Међународни ликовни конкурс „Радост Европе”, који је такмичарског карактера. Временом је конкурс прерастао границе Европе, објединивши децу и младе из целог света, а Дечји културни центар Београд добио је на тај начин богат фундус ликовних радова који носе у себи непроцењиве ликовне вредности из разноврсних културних средина. Снага дечјег ликовног израза је опште позната и крије у себи велику лепоту непосредне истине, која је насушно потребна савременој цивилизацији. Све је више ликовних атељеа по свету који раде искључиво са децом. Све је више ликовних педагога и васпитача који се труде да не бомбардују дечја чула и ум, већ да створе простор за унутрашњи живот деце, где ће она да маштају, креирарају, стварају, у одсуству менталне буке. Ликовна креативност код деце је естетски догађај у коме је оваплоћена емоционално-когнитивна компонента, умотана у замршено клупко многобројних емоција.

Из године у годину, награђени радови сведоче о аутентичности визуелне културе детињства, развијајући сензибилитет како публике, тако и стручне јавности за овај облик ликовног израза. На наградном ликовном конкурсу награђују се радови деце узраста од четири до осамнаест година у пет старосних категорија. Најбољи дечји радови своје место налазе и на пригодној поштанској марки „Радост Европе”.

Мотив на марки је цртеж Теодоре Деспотовић (7 год, Србија). Аутори цртежа на вињетама су: Светла Стрнад Орник (8 год, Словенија), Хеер Чаухан (9 год, Индија), Куентин Пенг (6 год, Кина), Александра Радујко (14 год, Србија), Наташа Влаховић (4 год, Србија), Теодора Туибин (8 год, Србија), Даниела Била (8 год, Словачка). Аутори цртежа на коверти су: Петр Агеев (5 год, Русија) и Ђурђа Васић (5 год, Србија).

Стручна сарадња: Лидија Сеничар, уредник ликовног конкурса, Дечји културни центар Београд.

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Друштвена филателија је концепт колекционирања који је доскора постојао у оквиру различитих излагачких група, али није био препознат као класа за себе. Уопштено говорећи, ефемерије у збиркама поштанске историје, аерофилателије и тематске филателије садрже компоненте социјалних аспеката. Различити службени документи, разгледнице, карте бродских и авио-компанија, деривативни материјал поштанског саобраћаја и слично, не само да су прикладни за колекционирање већ, често, унапређују изабрану тему. Оквир за укључивање поменутог материјала у филателистичку колекцију јесте идеја повезивања друштвено-економске историје са историјским садржајем филателије. Циљ друштвене филателије је да се представи историјски наратив, или илуструје релевантност и утицај поштанског система у друштву.

Радиограм је формализована писана порука пренесена путем ра-дија. Такође је познат као радио-телеграм или радио-телеграфска порука. Радиограми користе стандардни формат поруке, форму и радиотелефонске и/или радиотелеграфске процедуре. Радиограм се преноси преко једног или више радио-оператора све до оператора (ПТТ) који се бави доставом садржаја радиограма до одредишта.

У првој половини XIX века, пренос порука на велике удаљености путем радија донео је велике користи трговини, индустрији, берзи, журналистици и уметности.

Филателистичке збирке историјских, социјалних и специјалних студија, могу садржати и радиограме – поруке пренесене радио путем, исписане на посебним радио-телеграфским бланкетима.

Стручна сарадња: Војислав Беговић.

Уметничка обрада марке: Марија Влаховић, академски графичар.

Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, заједнички празник свих православних и католичких верника. Разлика је само у датуму када се он слави. Православци га славе 7. јануара, а католици 25. децембра, али је његова порука истоветна – порука мира и љубави.

Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји везани за њега су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило и простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлине љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на православним храмовима и објављују рођење Христово. Народ одлази у цркву на божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди” и „Ваистину се роди”.

На маркама и коверти приказана је сцена Рођења Исуса Христа, фреска из манастира Сопоћани из 13. века. Као једна од најлепших фресака тога доба, представља уметнички, а пре свега колористички врхунац у нашој културној историји.

Марка номинале 23 динара: детаљ рођења Исуса Христа, из сцене Рођење Исуса Христа, манастир Сопоћани, 13. в.

Марка номинале 100 динара: детаљ купања Исуса Христа, из сцене Рођење Исуса Христа, манастир Сопоћани, 13. в.

Стручна сарадња: Верица Станковић, историчар уметности, конзерватор, Републички завод за заштиту споменика културе – Београд.

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски графичар.

Термин синагога грчког је порекла и означава јеврејску општину, односно место окупљања чланова јеврејске заједнице. На хебрејском језику термин који означава синагогу је бет кнесет, а користи се и израз бет хатефила (кућа молитве). За изградњу синагоге као верског објекта, нема посебних грађевинских, архитектонских или естетских услова и правила – то може да буде било која кућа у власништву локалне јеврејске заједнице.

Камен темељац синагоге ашкенаског обреда у Београду, Сукат Шалом, пројектанта Милана Шланга, у улици Маршала Бирјузова 19, положио је краљ Александар Карађорђевић, а зграда је сазидана 1925. Освештана је након ослобођења 1944. и данас је у редовној употреби као синагога.

Синагога ашкенаског обреда у Новом Саду, у Јеврејској улици 11, сазидана је 1906. као пета синагога у Новом Саду, и то на истој локацији као претходне четири. Дело је будимпештанског архитекте Липота Баумхорна. Освештана је по ослобођењу и била је у функцији до 1975, да би 1991, након темељне рестаурације, постала репрезентативна концертна дворана.

Суботичка синагога подигнута је 1902. према пројекту будимпештанских архитеката Марцела Комора и Деже Јакаба. Складна монументална грађевина у стилу сецесије, обогаћена је конструктивним иновацијама – централна купола, висока 40 метара, почива на гвозденој конструкцији од осам гвоздених стубова. Три улазна портала воде у нартекс, изнад кога је простор за жене, а четири степеништа на галерију. У приземљу има 850, а на галерији 550 места.

За споменик културе од посебног значаја у Србији, Суботичка синагога проглашена је 1991. Конзерваторско-рестаураторски радови обављани су 1980–1993. Обимним радовима од 2003. потпуно је враћен спољни изглед из 1902, а радови у целини окончани су 2018.

Суботичку синагогу, којом данас управљају град, Јеврејска општина и Национални савет Мађара, посети 10.000 туриста годишње.

Стручна сарадња: Војислава Радовановић, музејски саветник и управник, Јеврејски историјски музеј у Београду.

Ликовна обрада марака: Мирослав Николић.

У 2018. години обележава се стогодишњица краја Првог светског рата и ослобођења Србије од стране француско-српске војске. Ослободилачки поход српске и француске војске, након херојског пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. окончан је ослобођењем Србије и капитулацијом бугарске, односно аустро-угарске војске, а данас се сматра једним од темељних елемената на којима се заснива традиционално пријатељство између Србије и Француске.

Наиме, у периоду од 15. септембра до 1. новембра 1918. године српска и француска војска пробиле су Солунски фронт, приморале на капитулацију бугарску и аустро-угарску армију. У свом победоносном походу заједничке снаге Срба и Француза заузеле су, 25. септембра Штип, 26. септембра Велес, Скопље 29. септембра, ослободиле Врање 5. октобра, Лесковац 7. октобра, Ниш 12. октобра, 25. октобра Јагодину, 26. октобра Крагујевац, 29. октобра Пожаревац, 30. октобра Смедерево и коначно 1. новембра 1918. године и Београд.

Ова војна операција удружених армија Француске и Србије била је веома значајна и за слом Централних сила на западном фронту. Бугарска је потписала примирје 29. септембра док је аустроугарска армија примирје потписала 3. новембра, а капитулација Немачке царевине 11. новембра довела је до завршетка Првог светског рата.

У ослобођењу Србије 1918. године, француском војском командовали су генерали Франше д’Епере, Проспер Aнри и Жуино-Гамбета а српском војском генерали: Мишић, Степановић и Васић.

Мотиви на маркама: 1. Војвода Степа Степановић, у позадини: На Солунском фронту, пред ослобођење Битоља, у јесен 1916. године; 2. Генерал Франше д’Епере, у позадини: регент Александар Карађорђевић са генералом Франше д’Епереом, војводом Живојином Мишићем и генералом Петром Бојовићем на положају Јелак, Солунски фронт, 1918; 3. Војвода Живојин Мишић, у позадини: Дунавска дивизија на маршу после Груништа, 1917. године (аутор фотографије Драгомир Глишић). 4. Улазак француског генерала Огиста Шарла Транијеа у ослобођено Прокупље, октобар 1918. године (аутор фотографије Драгомир Павловић); 5. Војвода Петар Бојовић, у позадини: регент Александар Карађорђевић са генералом Петром Бојовићем и српским официрима на слави на Солунском фронту; 6. Генерал Пол Проспер Анри, у позадини: војвода Живојин Мишић уручује орден Белог орла француском генералу Просперу Анрију, 1918.

Стручна сарадња: потпуковник др Далибор Денда, научни сарадник, Институт за стратегијска истраживања Универзитета Одбране; Управа за традицију, стандард и ветеране Министарства одбране Републике Србије; Војни музеј у Београду. Уметничка обрада: Надежда Скочајић, академски графичар.

Немерљив допринос у лечењу ратника и цивила, развоју медицинске науке и праксе током Првог светског рата, уз 409 лекара и 203 медицинара српског санитета, дале су и стране лекарске мисије – енглеска, француска и руска. У помоћ српским лекарима долазиле су екипе лекара Црвеног крста, али и појединци – добровољци.

Највећу заслугу за сузбијање епидемија три тифуса, који је покосио 58% српских лекара и медицинског особља (медицинари, болничари, добровољне болничарке) имала је енглеска мисија на челу са др Вилијамом Хантером. Без помоћи страних лекара, епидемије тифуса би тешко биле сузбијене, а број умрлих (око 135.000) био би далеко већи.

Имена српских и страних лекара који су дали допринос раду српског санитета у Првом светском рату и данас се помињу са највећим пијететом.

Проф. др Војислав Ј. Субботић - (1859–1923)

Оснивач и декан Медицинског факултета у Београду, шеф хируршког одељења ОДБ у Београду, отац српске хирургије. Медицину је студирао у Бечу и Паризу. За време Првог српско-турског рата, 1876, добровољац у борбама на Дрини. У Српско-бугарском рату и у балканским ратовима војни хирург у Београду. У Првом светском рату оперише рањенике у Београду и Нишу. По преласку Албаније, одлази у Париз и Лондон где је српски делегат у савезничкој комисији. Почетком 1918. долази на Солунски фронт и ради у I пољској хируршкој болници у Драгоманцима.

Шину за имобилизацију бутњаче конструисао је 1916, а његова метода репарације повређених крвних судова је коришћена све до Корејског рата (1954). Добио је највише награде, одликовања и признања. Био је председник Српског лекарског друштва.

Др Вилијам Хантер - (1861–1937)

Командант енглеске војне мисије у Србији током епидемија три тифуса, 1915, предложио је мере којима је спречено ширење епидемија. Од 16. марта све предложене мере почеле су да се предузимају широм Србије, у војсци и у грађанству. У Крагујевцу је 25. марта постављен покретни железнички дезинфектор, а 6. априла исти такав и у Нишу; у међувремену, 2. априла, формиран је први енглески санитетски воз за вакцинацију.

Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, започета је и депедикулација помоћу српског бурета. Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби против пегавца и вашљивости, тако да је епидемија угушена већ 17. маја. Рад Хантерове мисије убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији.

Др Милош Ђ. Поповић - (1876–1954)

Завршио медицински факултет у Бечу 1901. године. Оснива 1904. прву војну зубну станицу при Општој војној болници у Београду, другу 1909. при Моравској Сталној Војној болници у Нишу. Аутор првих књига на српском језику о стоматологији.

Основао је Друштво трезвености 1901, Савез трезвене младежи 1907, Савез извидника и планинки 1911 и Друштво лекара и апстинената 1911 године. У Водену, на Солунском фронту, оснива 1. јануара 1917, при Реконвалесцентном одељењу, зубну станицу која се развила у зубну клинику. По окончању рата, 1919, организује Државно одељење за заштиту деце у Министарству социјалне политике.

Др Едвард Рајан - (1883–1923)

Др Едвард Рајан, шеф мисије америчког Црвеног крста у Србији, у Београд долази у септембру 1914. У марту 1915. др Рајан је организовао мисију за борбу против епидемије пегавца у Београду. За време ове епидемије др Рајан је оболео од тешког облика пегавог тифуса. Др Рајан и његово особље извршили су преко 8.000 операција и координирали програм помоћи Црвеног крста за хиљаде српских избеглица, расутих по целој земљи. Умро је 18. септембра 1923, подлегавши малигној маларији.

За заслуге пружене српском народу током Великог рата одликован је француским орденом Витеза Легије части и српским Орденом Белог орла.

Проф. др Михаило Мика Петровић - (1863–1934)

Оснивач хируршког одељења Војне болнице у Нишу, хирург консултант у I пољској болници у Драгоманцима на Солунском фронту, у којој се истакaо као ратни хирург и неуморни оператор. У балканским и Првом светском рату Петровић је постао врхунски хирург. У ратну хирушку доктрину увео је доста новина, а једна од њих је и поступак са ратном раном по свим принципима асепсе и антисепсе. Био је и професор хирургије на Медицинском факултету у Београду и председник Српског лекарског друштва.

После смрти његово срце уграђено је у зид хируршке сале Главне војне болнице у Београду. На његовој урни записано је: Душа Богу, тело земљи, а срце хирургији. Носилац је 17 одликовања и ордена, међу којима је и Орден француског Ратног крста са палмом.

Проф. др Лудвик Хиршфелд - (1884–1954)

Др Лудвик Хиршфелд у Србију долази фебруара 1915. и на сопствени захтев упућен je у Ваљево где организује систематску дезинфекцију и депедикулацију читаве вароши, захваљујући чему епидемија тифуса јењава. По преласку Албаније, на Солунском фронту ради као главни бактериолог српске војске. Изоловао је 1916. изазивача паратифуса Ц, који се данас назива Salmonella hirszfeldi. Пентавалентном вакцином, коју је произвео 1917, први је вакцинисан војвода Мишић, потом чланови штаба, официри, те преко 110.000 бораца.

У Српској болници Престолонаследника Александра, 1918, организовао је први бактериолошки курс за санитетске официре и медицинаре. После пробоја Солунског фронта др Лудвик Хиршфелд је постављен за шефа бактериолошког одељења Војне болнице у Београду. Одликован је Орденом Светог Саве трећег реда и Орденом Белог орла са мачевима.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: др Зоран Вацић, Српско лекарско друштво.

Током борби за ослобођење Србије у Првом светском рату, након пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918, војска Краљевине Србије је, у свом напредовању, октобра 1918. прешла Дрину, Саву и Дунав, и ослободила Срем, Банат, Бачку и Барању.

Од 3. новембра 1918. у Новом Саду јавно делује Српски народни одбор, предвођен Јашом Томићем, који је имао улогу централног привременог органа власти за војвођанска подручја, јер су органи власти Аустро-Угарске престали да функционишу, а Мађарска се отцепила од Аустрије 30. октобра 1918. чиме је та држава престала да постоји.

Српски народни одбор је 17. новембра сазвао Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање. Биран је један посланик на хиљаду становника, а право гласа имали су старији од 18 година, мушкарци и жене. Скупштина је била вишенационална и вишестраначка, а одржана је 25. новембра у Новом Саду. Међу 757 посланика било је и седам жена. Посланици скупштине заступали су 211 општина из Баната, Бачке и Барање, а седници су присуствовали и чланови одбора из Новог Сада, српски и француски официри који су се затекли у Новом Саду, као и представници Срема који су, дан раније, на Великом народном збору у Руми донели сличне одлуке за Срем.

Велика народна скупштина донела је следеће одлуке: 1. Одлуку о отцепљењу Баната, Бачке и Барање од Угарске; 2. Одлуку о присаједињењу ових територија Краљевини Србији. Допунске одлуке тичу се заштите права несловенских мањина, заштите права Срба, Буњеваца и осталих Словена који ће остати на подручју Мађарске, те избора Великог народног савета који ће поставити Народну управу за Банат, Бачку и Барању.

Посебна делегација скупштине предала је одлуке Влади у Београду и регенту Алек¬сандру Карађорђевићу. Прводецембарским актом 1918. створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, што значи да су и војвођанске области у нову државу ушле у саставу Краљевине Србије.

Мотив на блоку: Велика народна скупштина у Новом Саду 25. новембра 1918, Анастас Боцарић, уље на платну, 1927. (Власништво Градског музеја у Суботици, у трајној поставци Музеја Војводине).

Мотив на коверти: традиционални грб Војводине и грб Краљевине Србије.

Стручна сарадња: др Драго Његован, директор Музеја Војводине.

Графичка обрада блока: Надежда Скочајић, академски графичар.

Црвена Јабука је планинско село смештено у долини горњег тока реке Тетошнице, стиснуто планинама Тумба, Таламбас и Црни Врх, непосредно уз границу са Бугарском у југоисточном делу општине Бабушница.

По предањима, насеље је настало у 12. в. на остацима латинског насеља и једно је од најстаријих у Лужничком крају. До ослобођења од Турака 1877. село је било у саставу Трнског среза, да би касније било у Власотиначком, а од 1900. године у Лужничком срезу у општини Бабушница.

До 1868. село није имало цркву јер су Турци двадесет година раније спалили богомољу на сеоском гробљу. У то време Црвена Јабука је била економски јако и бројно насеље, па је султан Абдул Азис 3. октобра 1867. одобрио изградњу цркве, која је саграђена за непуних годину дана у средишту села, у близини школе. Приликом копања темеља, откривена је грађевина за коју се претпоставља да потиче из доба цара Константина, па је храм назван по њему и царици Јелени. Завршена је и освећена 3. јуна 1868, од када се и слави Константиновдан.

Свето Јеванђеље, које се данас налази у Народном музеју у Бабушници, цркви су даривали 1889. свештеник из Стрелца Милан Ракић и трговац из Црвене Јабуке Давид Петковић, народни посланик у сазиву Скупштине 1878. Приликом посете новоослобођеним крајевима, краљ Александар Обреновић даривао је 12. октобра 1892. велико звоно цркви и мало звоно школи у Црвеној Јабуци.

Иконостас цркве израђен је у дуборезу, а на прочељу се налази крст са уклесаном годином градње. У близини цркве је спомен обележје „Пламен у камену”, израђено 1989. у спомен свим Црвенојабучанима палим у ослободилачким ратовима од 1877. до 1941.

Први упис рођених у црквене књиге, које су сачуване до данас, извршен је 1879. па ове књиге представљају значајан извор информација о породицама у Црвеној Јабуци тога времена. Црква је обновљена 2011, а у њој је 1700. годишњица Миланског едикта свечано обележена 3. јуна 2013. године.

Стручна сарадња: Завичајно удружење грађана „Црвена Јабука”, Оџаци.

Уметничка обрада марке: Мирослав Николић.

Обележавање 3. децембра – Међународног дана особа са инвалидитетом, установљено је 1992. године када је Генерална скупштина УН усвојила резолуцију којом се све земље позивају да обележавају тај дан са циљем да се унапреди и омогући особама са инвалидитетом једнако уживање људских права и равноправно учешће у друштву.

Имајући у виду трајно опредељење Републике Србије да омогући пуну равноправност свим својим грађанима, Влада Републике Србије и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања посебну пажњу посвећују унапређењу положаја особа са инвалидитетом и улажу велике напоре у развој сарадње са удружењима особа са инвалидитетом која заступају интересе свих категорија особа са инвалидитетом у Републици Србији.

Међународни дан особа са инвалидитетом ове године се обележава графичким слоганом Ј=ДНАКИ.

Стручна сарадња: Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Владе Републике Србије.

Уметничка обрада: Јакша Влаховић, академски графичар.

Крсна слава (слава, крсно име) представља ритуал посвећен неком хришћанском свецу за кога породица верује да је њен заштитник и давалац благостања. Прослављање свеца заштитника практикује већина православних хришћанских породица на територији Србије као значајан породични празник у којем учествују појединачне породице и њихови гости – чланови ширег сродства, суседи, пријатељи. Срби доживљавају славу као начин исказивања националног идентитета и они су носиоци ове традиције, али прослављање породичног свеца заштитника практикују и православне хришћанске породице још неких етничких заједница у Србији.

У дому породице се на дан славе током обављања ритуала пали славска свећа, чита молитва Оче наш и обавља ритуално сечење славског колача – који обавезно има утиснут симбол IС ХС НI KA – тако што се прелива вином, сече у облику крста, затим се окреће и ломи на четири дела уз подизање увис. Током ритуала изговарају се захвалности свецу и молитве за благостање. Ритуално сечење колача обављају чланови породице у свом дому, али је, с друге стране, уобичајена пракса и да се славски колач носи у цркву, а у неким породицама свештеник долази у кућу да сече славски колач. Важан део прослављања свеца заштитника је славска гозба која окупља породицу и њене сроднике и пријатеље.

Слава је виталан елемент нашег нематеријалног културног наслеђа и 2014. године уписана је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.

Св. Стефан, 9. јануар – Празнује се као трећи дан Божића, а неке породице га празнују и као своју породичну славу. Обичај је да се на тај дан божићна слама износи из куће.

Мотив на марки: Свети Стефан, (икона, крај 19. или почетак 20. века, Сомбор), славски колач, кандило и шаралица слово.

Мотив на коверту: Свети Стефан, (икона, 19 век, Дебељача).

За мотиве марака и коверата коришћене су фотографије експоната Етнографског музеја у Београду, аутора Иване Масниковић Антић МА.

Стручна сарадња: Етнографски музеј у Београду.

Графичка обрада марака: Анамари Бањац, академски сликар.

Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ покренуо је Савез потомака ратника Србије 1912–1920. и резултат је жеље да се данас, сто година касније, ода дужна почаст појединцу – српском војнику, том малом човеку из Великог рата за цивилизацију, његовом несебичном жртвовању за правду, слободу и истину и део је прикупљене историографске грађе из периода Првог светског рата коју су потомци послали у част сећања на своје претке, учеснике Великог рата.

Увидом да је обичан, анонимни ратник–сељак био онај који је равноправно са војсковођама, краљевима и државницима, обликовао српску историју, започет је Јавни позив грађанима Србије и Србима у региону и дијаспори за достављање фотографија и осталих докумената из Првог светског рата и учешће у стварању „Албума сећања на наше претке из Првог светског рата“.

У Галерији Албума сећања налази се преко 4000 јединица, прворазредних сведочанстава – фотографије, ратни дневници, војничка писма, дописне карте, споменице и остала историографска грађа учесника Првог светског рата.То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје.

Историја нас позива да покажемо „умеће памћења“ и преузмемо личну одговорност за будућност наших потомака. Историја нас обавезује да испричамо велику причу о нашим славним прецима и да се њихово велико жртвовање не избрише из нашег цивилизацијског памћења, већ постане културна баштина.

Стручна сарадња: Роксанда Алексић, Душан Младеновић, Александар Василић, Савез потомака ратника Србије 1912-1920.

Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар.